Zašto vaš tinejdžer neće da priča sa vama

Pitanje iz naslova najčešće je koje savremeni i osvešćeni roditelj postavlja stručnjaku. To pitanje je bezbroj puta čuo i doktor Džon Kolman, jedan od najuglednijih kliničkih psihologa Velike Britanije, sa internacionalnom reputacijom zbog svog dugogodišnjeg bavljenja tinejdžerima i njihovim porodicama. Profesor na Oksford Univerzitetu, i sam otac, vrlo uspešno se bavio istraživanjima koja je pretočio u nekoliko knjiga na temu adolescencije. Sada je, između dva gostovanja i svojih obaveza prema studentima i svojoj deci, specijalno za Nedeljnik analizirao šta je to zbog čega vaš tinejdžer govori jednim, a vi drugim jezikom, ili ne razgovarate uopšte

5. Nemate sve odgovore

Ne očekuju ljudi da ja kao psiholog znam sve odgovore. I ja uvek kažem da tu nema tajne. Niko od nas nema sve odgovore. U stvari, roditelji poznaju svoje tinejdžere bolje nego ijedan “ekspert”. Sve što mi možemo da uradimo jeste da obezbedimo dovoljno dobrih informacija o razvoju adolescenata i naravno, sugerišemo različite načine kako da se izbore sa izazovima. Biti roditelj tinejdžera je teško. Može da bude zaista naporno, ali znanje o tome šta da očekujete definitivno pomaže. I takođe, mnogi roditelji osećaju da su im tinejdžeri misterija. Zato, objasniti razloge koji se kriju iza tinejdžerovog ponašanja je takođe značajna pomoć. Želimo da pomognemo roditeljima da postanu sigurni. Takođe želimo da shvate koliko su važni.

6. Ne postoji savršen roditelj

Ne postoji savršen roditelj, naravno. Ali znamo da će tinejdžeri učiniti najbolje ako roditelj usvoji određeni način roditeljstva. Ovo “dobar” stil zove se autoritativno roditeljstvo. Ne autoritarno roditeljstvo, koje podrazumeva jaku disciplinu i zauzima stav da roditelji znaju najbolje. Ne popustljivo roditeljstvo, koje dozvoljava mladoj osobi da ima previše slobode. Ne ravnodušno roditeljstvo, koje podrazumeva da su odrasli previše zauzeti svojim brigama da bi pružili pažnju i podršku tinejdžeru koja mu je potrebna.

Najbolji stil je autoritativno (ne autoritarno), koje podrazumeva četiri stvari. Prvo, roditelj je topao i pun ljubavi. Drugo, roditelj je čvrst kada je to potrebno. Ovo ne znači biti strog da biste bili strogi, već zbog dobrobiti, zdravlja i bezbednosti mlade osobe. Treće, roditelj treba da pronađe način da dozvoli mladoj osobi da postepeno postaje sve nezavisnija. Na kraju, autoritativan roditelj uvek objašnjava zbog čega je neko pravilo i diskutuje i pregovara sa tinejdžerom, pre nego što postavlja pravila bez diskusije.

Naravno da nijedan roditelj ne može da bude autoritativan sve vreme. Ali sva istraživanja pokazuju da je za mlade ljude najbolje kad se roditelji što tešnje pridržavaju ovih saveta. Biće momenata kada će roditelji biti popustljivi ili će biti okupirani nekim drugim mislima. Ipak, ako mogu da budu što bliži autoritativnom stilu, to je bolje za tinejdžera.

7. Prepoznajte stvarni problem

Teško je to odgovoriti na jednostavan način jer to u mnogome zavisi od okolnosti. Roditelji veoma često postavljaju pitanje: kako da znam koje je ponašanje normalno, deo odrastanja, a kada treba treba da se brinem zbog toga?

Obično se kaže da postoje tri stvari na koje treba obratiti pažnju. Prvo, da li se ponašanje mlade osobe upadljivo promenilo? Drugim rečima, da li neko ko je bio veoma društven prestane da viđa svoje prijatelje? Da li je neko s dobrim apetitom prestao da jede normalno?

Drugo, da li ponašanje zbog kojeg je roditelj zabrinut utiče na tinejdžerovo zdravlje ili školovanje? Ako neko, na primer, ne spava dobro i to se odražava na njegove školske obaveze, onda to treba uzeti za ozbiljno i tretirati kao “problem”.

Treće, uvek postoji pitanje: da li se tinejdžerovo ponašanje odražava na ostale članove porodice ili zajednicu? Na primer, ako tinejdžer dolazi kasno noću kući tako da roditelji brinu i ostaju da ga čekaju dok se ne vrati, onda to nije dobro. Ako tinejdžer maltretira brata ili sestru, izaziva probleme komšiluku, to su problemi.

Ako je odgovor na bilo koje od ovih pitanja da, onda roditelj s pravom treba da traži pomoć i savet profesionalca.

8. Komunikacija je dvosmerna ulica

Hajde da kažemo to ovako. Tinejdžeri ne vole da razgovaraju sa svojim roditeljima jer oni misle da su roditelji samo zainteresovani da nametnu svoje mišljenje. Mlad čovek kaže da roditelji nisu spremni da ih slušaju. Oni kažu da odrasli imaju svoje zacrtane stavove i žele samo da govore tinejdžerima šta da rade, a ne da ga slušaju i imaju iskren razgovor.

Uvek kažemo da je komunikacija dvosmerna ulica. Osoba je spremnija da priča kad misli da je druga osoba sluša. Zaista verujem da je najveći problem u komunikaciji roditelja i tinejdžera to što se ona svede na to da roditelj postavlja pitanja, traži informacije i želi da govori mladoj osobi šta da radi. Svi znaju da to nije dobra komunikacija, ali roditelji nekako na ovo zaborave. Oni misle da je tinejdžer dete koje treba da sluša šta im roditelj kaže.

Govoriti i slušati idu ruku pod ruku. Tinejdžer želi da priča sa svojim roditeljima, i on će razgovarati. Ali, samo onda kad se oseća sigurno i bezbedno. I jedino u vreme kada im to odgovara. Tinejdžerima je potrebno da osećaju sigurnost da će ih roditelji zaista saslušati i da ih neće osuđivati ili kritikovati. Ukoliko osećaju sigurnost u tome, onda će i razgovor ići kako treba.

Izvor: Nedeljnik

Prethodna strana 1 2

Podeli tekst: