Godine 1971. psiholog sa Stanforda Filip Zimbardo dobio je značajnu donaciju od američke mornarice i marinaca da istraži interakcije i dinamiku između čuvara i zatvorenika u zatvorima. Taj eksperiment, danas poznat kao Stanfordski zatvorski eksperiment, kasnije je postao jedna od najkontroverznijih studija u istoriji psihologije.
Eksperiment je počeo odabirom 24 mladića, svi bez kriminalne prošlosti i sa dobrom reputacijom. Zimbardo je pretvorio podrum zgrade na Univerzitetu Stanford u improvizovani zatvor, gde su učesnici nasumično birani da igraju uloge čuvara ili zatvorenika. Zauzvrat, plaćali su 15 dolara dnevno. Čini se da je sve bilo zamišljeno kao obična „igra uloga“, ali se ubrzo pretvorilo u pravu noćnu moru.
Eksperiment je počeo 13. avgusta 1971. godine. Prvog dana, prava policija je odvela zatvorenike iz njihovih domova i sprovela ih kroz proces hapšenja, uključujući uzimanje otisaka prstiju i fotografisanje. Od tog trenutka, učesnicima je dodeljen broj umesto imena kako bi se postigla potpuna dehumanizacija.
Iako prvi dan nije doneo veće incidente, već tokom prve noći situacija je počela da se pogoršava. Stražari, koji su dobili pendreke i tamne naočare za sunce, odmah su počeli da kažnjavaju zatvorenike, skidajući im dušeke i terajući ih da spavaju na hladnom betonu. Glasna buka i nered tokom noći dodatno su pogoršali situaciju.
Drugi dan doneo je prve ozbiljne posledice. Jedan zatvorenik je imao nervni slom i morao je da napusti eksperiment. Ali čak i pre nego što mu je to dozvoljeno, prošao je kroz ponižavajuće „saslušanje za uslovni otpust“, čime je Zimbardo namerno pojačao osećaj bespomoćnosti zatvorenika.
Trećeg dana eksperimenta, Zimbardo je primetio zabrinjavajući obrazac ponašanja. Otprilike jedna trećina stražara počela je da pokazuje izražene sadističke sklonosti, izmišljajući nove metode kažnjavanja. Umesto da ostanu objektivni posmatrači, sami su postali aktivni učesnici eksperimenta.
Četvrtog dana mentalno stanje zatvorenika je postalo alarmantno. Neki su pokazivali znake samoubilačkih misli, dok su drugi potpuno izgubili osećaj za realnost, prihvatajući svoju ulogu bespomoćnih zatvorenika.
Eksperiment je konačno prekinut šestog dana, kada je zatvor posetila Zimbardova devojka, Kristina Maslač, diplomirana psihološkinja. Bila je šokirana onim što je videla i odmah je dovela u pitanje moralnost studije. Njen šok je poslužio kao prekretnica koja je probudila Zimbarda iz njegove „mračne fantazije“. Nakon njene reakcije, on je najavio kraj eksperimenta, iako su čuvari, do tada potpuno prilagođeni svojoj ulozi, bili vidno razočarani.
Zimbardo je kasnije primetio da je, uprkos činjenici da je više od 50 ljudi posmatralo eksperiment, samo Maslač bila ta koja je dovela u pitanje moralnost studije. Njen bes je poslužio kao poziv za buđenje Zimbarda i razotkrio mračnu stranu ljudske psihologije u kontekstu moći i dominacije.
Zatvorski eksperiment Stanforda ostavio je dubok trag na naučnoj i javnoj sceni, podstičući brojne debate o etici u istraživanju. Iako je trajao samo šest dana, eksperiment je otkrio koliko brzo i lako ljudi mogu da podlegnu sadističkim porivima kada im se da moć i kako lako može da se izgubi granica između uloge i stvarnosti.
Izvor: https://freemusicpatrol.wordpress.com/2024/09/27/zatvorski-eksperiment-u-stanfordu/
