Piše: Jelena Jovanović
Listam radosnicu predano, spomenarski, izvezenu krasnopisom. Tu je pramen tamne frcokle, u malenoj koverti taman za na dlan. Moje detinjstvo ispričano kao oktobarsko rominjanje kiše, natenane, sa srozanim soknicama nisko do zglobova. Lepo mi srce zaštuca i preskače ritam, a oči skupe u tačke, kad naletim na sliku gde me drži za plišanu ruku, a crvene cipelice uz prilog belih klompi, spremaju se za trk. Topila se od miline zvuka prvih prašnjavih koraka. Par neprimetnih koraka za čovečanstvo, par neznatnih koraka za mene, a za nju par najdužih koraka ikad zakoračenih. Radosni bebeći usklici kotrljali se ulicom. Kao klikeri. Ona nasmejani devojčurak. Široko, sve do ušiju.
Dok mi je obuvala te malene crvene cipele, u kojima sam isplela prve korake po makadamu ulice u kojoj sam odrasla, želela je da moji sitni, nestabilni koraci, postanu sigurni, promišljeni i važni. Dok sam teturavo trčkarala kroz dvorište kuće, uz odzvanjajuću ciku skakutavih loknica, trčkarala je za mnom, sve žmirkajući na jedno oko od straha da ću se saplesti i pasti. Na glavu. Jer tako deca padaju. Dok su se prve reči kotrljale kroz tek nazubljene desni, radovala se razgovorima koje ćemo voditi. Jer će njena beba biti pametna. Dok me je kupala u ružičastoj kadici, miris Kosilija se magleno širio kroz kuću, a ona rasla ko’ kvasac od ponosa, jer je rodila te krofnaste nogice i plave cakleće, mačije oči, koje će gledati samo lepo. Jer tako mora.
