Kao bebe u materici po pravilu smo sasvim bez klica. Devet meseci niko nas ne dotiče osim majke. Naša hrana je prethodno svarena, naš kiseonik prethodno udahnut. Tako majčina pluća i utroba filtriraju sve što dolazi do nas. Jedemo i dišemo kroz majčinu krv, koju njen imunološki sistem drži bez klica. Obavijeni smo vodenjakom i ograđeni mišićavom matericom zapušenom debelim zapušačem kao kakav veliki krčag. Tako ne može da nas dodirne ni parazit, ni virus, ni bakterija, ni gljivica, pa ni čovek. Čistiji smo od operacionog stola posle dezinfikovanja.
Ovo stanje je neuobičajeno. Nikada više u svom životu nećemo biti tako zaštićeni i tako sami. Kada bismo takvi bili van materice, bez klica, bili bismo drugačije građeni. Ovako, svako veliko stvorenje ima najmanje jedno drugo stvorenje koje mu pomaže, za šta kao protivuslugu ovo drugo stiče pravo da živi u njemu. Zbog toga imamo ćelije čija je površina veoma pogodna za usidrenje bakterija koje se hiljadama godina razvijaju zajedno s nama.
Pre no što prvi put pogledamo svoju majku u oči, stanovnici njenih telesnih šupljina već su videli naše oči. Potom upoznajemo vaginalnu zaštitnu floru – narod koji je tu kao armija koja štiti veoma važno područje. Za to se, na primer, proizvode kiseline koje plaše ostale bakterije i tako centimetar po centimetar čine matericu sve čistijom.
Dok nosna flora ima preko devetsto različitih bakterija, u porođajnom kanalu su strogo odabrane bakterije. Uz to, postoji i omotač od bakterija koji zaštitnički leži oko čistog bebinog tela. Polovinu ovih bakterija čini samo jedna sorta: laktobacili. Oni veoma rado proizvode mlečnu kiselinu. Logično je da ovde preživljava samo ono što prođe kiselu sigurnosnu kontrolu.
Ako sve ide dobro, dete na rođenju još jedino mora da se odluči kuda želi da proviri glavom. Postoje dve atraktivne mogućnosti: natrag ili dalje odatle. Slede razni kontakti kožom dok bebu strana osoba u plastičnim rukavicama ne uhvati i dok beba u nekom trenutku ne bude prepovijena.
Sada se pojavljuju osnivači prvog mikrobnog naselja u nama i na nama: prvenstveno majčina vaginalna i crevna flora, uz to klice kože i izbor onoga što sama bolnica ima na repertoaru. To je zaista dobra mešavina za početak. Armija kiseline štiti od loših prodora, drugi opet počinju da treniraju imunološki sistem i prve nesvarljive delove majčinog mleka za nas razlažu klice koje su od pomoći.
Nekima od ovih bakterija potrebno je tačno dvadeset minuta da stvore svoju novu generaciju. Za to je nama ljudima potrebno dvadeset i više godina. Ovde se to dešava u trenu – trenu malenom kao što je i sam stanovnik. Dok naše prve crevne bakterije gledaju svoje praprapraunuke kako plivaju kraj njih, mi još ni dva sata ne ležimo u naručju svojih roditelja.
„Uprkos ovom brzom umnožavanju stanovnika, trajaće još oko tri godine dok se ne stvori odgovarajuća flora. Do tada se u našem stomaku odigravaju dramatične smene moći i bakterijske bitke.“
Uprkos ovom brzom umnožavanju stanovnika, trajaće još oko tri godine dok se ne stvori odgovarajuća flora. Do tada se u našem stomaku odigravaju dramatične smene moći i bakterijske bitke. Neki narodi, koji nam stižu kroz usta, hitro se šire u našem stomaku i isto tako brzo nesta- ju. Drugi čitavog života ostaju u nama. Ko će se naseliti delimično zavisi i od nas: tu i tamo liznemo svoju majku, potom grizemo nogu stolice, a u međuvremenu dajemo vatreni poljubac vetrobranskom staklu ili komšijskom psu. Sve što na taj način stigne u naša usta može ubrzo da izgradi svoje carstvo u našem crevnom svetu. Da li će se probiti, nejasno je. Ima li loše ili dobre namere takođe je nepoznato. Što bi se reklo, ustima stvaramo svoju istoriju – analiza stolice pokazuje šta je iza toga ostalo. To je igra s mnogo nepoznanica.
