Spremniji su da daju
Nedavno sam bila napolju sa dečacima, šetali smo a oni su vozili trotinete. Iz kolica koja sam gurala ispala je maska i Ašer me ja zamolio da mu je stavim. Dževin je zakenjkao „Neeee! Ta je moja!“ Ašer se zbunio a ja sam rekla „U pravu si – ta je tvoja. Skloniću ti je,“ i vratila sam je u kolica, a Ašeru sam rekla da uzme svoju. Tada je Dževin rekao „U stvari, ne smeta mi ako se on igra sa njom.“ Ovakvo ponašanje je mnogo češće otkako sam prestala da ih teram da dele. Možda se pod prisilom osećaju bespomoćnijim, pa imaju i veću potrebu za kontrolom. Sada, kada je Dževin znao da je odluka njegova, nije mu bilo teško da deli.
Uče da ne mogu uvek dobiti šta požele
Nedavno kada su se kupali, Ašer je imao gumicu koju je Dževin želeo. Dževin ga je nekoliko puta ljubazno pitao: „Mogu li ja da je vidim?“ ali Ašer ga je svaki put odbio. Dževin je pokušao da mu ponudi dva autića za nju, ali bez uspeha. Počeo je da se duri i govori kako nikada više neće deliti stvari sa Ašerom. Rekla sam, „Ne moraš da deliš svoje stvari ako ne želiš. Ni Ašer ne mora. To ne znači da je zao, samo mu to sad treba.“ Nakon što se Dževin umirio, pomislila sam kako je to dobro za njega. Ponekad ne možemo nešto da dobijemo koliko god se ljutili, koliko god ljubazni bili ili štagod ponudili zauzvrat. Ašer se još par minuta igrao sa gumicom pa je dao Dževinu. Sreća sreća radost…
Bolje se igraju
Deca koja ne brinu o tome da će ostati bez svojih stvari mogu spokojnije da se igraju. Slobodno mogu da utonu u trenutak, sigurni da će njihovo vlasništvo nad stvarima i prostorom biti poštovano.
Iako je pomoglo to što sam prestala da ih teram da dele, ponekad ni to ne pomaže. Na primer, kad moji sinovi prave tvrđave od jastuka sa kauča. Ašer voli da to radi ispod prekrivača, a Dževin u okviru od kauča. Zato moraju da se smenjuju. Ako odemo u goste i tamo je pogo štap za skakanje, moraju da ga dele. Kod kuće, svako ima neke igračke koje su samo njegove, ali neke su zajedničke, poput ljuljaške ili fudbalske lopte. Ono što ne pripada nikome, recimo super uzbudljiva prazna flaša od vode ili te primamljive gumice, pripada trenutno onome ko se zaigrao s tim, sve dok ne završi.
Jednako je važno za decu da znaju da ne moraju da daju nešto samo zato što neko traži, kao što je važno da drugi znaju da ne moraju nešto da dobiju samo zato što su poželeli. Tako naša deca vežbaju da kažu ne, znajući da nije u pitanju bezobrazluk već iskrenost. Takođe, ovako im omogućavamo užitak davanja od srca, umesto iz obaveze. Kada moji sinovi nešto daju jedno drugom, davalac je srećan koliko i primalac, jer obe uloge donose zadovoljstvo.
A tu je i bonus: Pošto sam prestala da ih prisiljavam da dele, moj život je postao lakši jer nisam jedini arbitar u kući. Dok sam stalno intervenisala, oslanjali su se na moj sud. Sada kad sam se povukla, ostavljaju me na miru i ne mešaju u svoje raspre. Nije sve savršeno, ali kada dođe do problema, uče se da budu kreativni, strpljivi i puni poštovanja.
Prevela: Jovana Papan
Izvor: Vašington Post
