Kada sam bio dete većina mojih drugara je za raspuste odlazila kod rodbine na selo. Kako sam im zavideo i žalio što nemam nikoga na selu. Piju-piju-kukuriku-kokoda-muu-muu-kva-kva, dvorištem jure ceo dan, i ja bih za njima. Sreća pa je ćale bio u mogućnosti da svaki zimski i letnji raspust idemo tamo gde je većina nas išla u ona vremena.
Piše: Željko Marinković
Ko bi rekao da moja deca neće imati taj problem. U ona srećna vremena smo kupili plac na šezdesetak kilometara od Beograda. U ona nesrećna vremena, doba inflacije, ćale je radio preko, pa smo podigli i kuću na tom placu. A onda, kad su došla tranzitorna vremena, ćale se preselio u vikendicu. Sad je tamo car. Osnovao je ekološku zadrugu, ima svoje pčele, koze, koke, voće. Kuća se nalazi izvan sela, na jednom brdu. Iza brda je padina koja se završava šumom. Vazduh čist, voda iz bunara, miriše na bukovinu koja pucketa u smederevcu, koji je istovremeno kotlarnica za radijatore razvučene po kući. Prava idila.
Ovog meseca proveli smo nekoliko nezaboravnih dana u tatinom selu.
Ćale je svako jutro stavljao dva velika prohromska bokala sa čajem na ivicu vruće ploče. Samo smo dosipali i ispijali organsku kamilicu, nanu, aroniju, šipak. Poslužilo nas je i vreme. Bilo je i snega i sunca. Pravili smo sneška, iglo, sankali se, išli u avanture po šumama i gorama. Deci je najzanimljivije bilo kada smo išli do lovačke čeke, jedne kućice na drvetu koja se vidi s našeg placa. Nije tako daleko vazdušnim putem, ali stići do nje je prava avantura.
Primate li turiste u tu vasu zadrugu? 🙂