Kroz pola sata bilo smo na čistini. Ispred nas strma uzbrdica. Na vrhu nje cilj. Lara je imala snage da potrči. Maksim se umorio. Stavio sam ga na ramena. „Tata, zašto je nebo crveno?“, pitao me je. Objasnio sam mu šta je suton. Imao je još neka potpitanja, ali mu je na kraju bilo jasno da ne treba da ga brine što nebo u daljini, iznad tamo neke planine, nije plavo.
Sami su se uspentrali uz drvene merdevine koje uopšte nisu naivne. Ja sam bio ispod, spreman da ih hvatam ako prokliznu. Na čeki smo se malo odmorili. Dao sam im dvogled, koji sam preuzeo od generala još pred spuštanje sankama. Pričali smo o prirodi, o brdima, planinama, godišnjim dobima, životinjama, biljkama.
Nismo mogli da se mnogo zadržimo, zbog mraka. Kada smo sišli, opet sam ih pustio da idu sami. Jedno po jedno. Samo sam im ruku stavio oko struka, ako prokliznu da ih uhvatim. Pred povratak sam ih obavestio da moramo jako da požurimo, da nas ne bi mrak uhvatio u šumi, jer je moguće da će gladni vuk krenuti tada da traži večeru. Požurili su i te kako. Pričali smo usput o tom vuku, kako nije on zao, nego gladan. Dogovorili smo se da sledeći put kad budemo išli u šumu ponesemo vuku nešto da jede. Povratak je bio prilično brz. Nije nas uhvatio mrak.
Kada smo se vratili, uz topli čaj su nastavili da se igraju još dva sata. A mislio sam da sam ih umorio i da ću moći na miru da čitam knjigu.
Izvor: Yu Mama
Primate li turiste u tu vasu zadrugu? 🙂