Bio je sunčan dan. Maksim je spavao duže, tako da smo krenuli tek posle četiri. Imali smo svega još sat i po do mraka. Pokazao sam im to usamljeno drvo na vrhu susednog brda. Rekao sam im da na njemu ima kućica i pitao ih da li žele da idemo tamo. „Da! Super avantura!“, povikala je Lara. Maksim je isto bio oduševljen, ali do pola razbuđen, nije pao u nesvest od sreće. Da ga pobodrim dao sam mu da nosi dvogled. Bio je sav važan. On je, inače, u pričama koje slušaju u povečerje, general, tako da je i sad bio general. Lara je u tim pričama princeza, ali ne obična, ona što se šepuri na balovima, nego isto tako živahna kao i hrabra.
Na sankama od debelog najlonskog džaka koji smo napunili slamom, sjurili smo se niz padinu. Tako smo započeli naš put. Prošli smo onda kroz njivu iz koje je štrčalo neko šiblje. Provukli smo se ispod plota. Ušli smo u stari šljivik. Hodali smo po snegu visoko podižući noge, da ne zapnu na puzavice što su se pružale po zemlji, kroz čitavu armiju golih kvrgavih stabala koja su nas pomalo preteći propuštala, ali nisu obeshrabrila princa generala Maksima i princezu Laru od Zemuna.
Ušli smo u šumu. Šuma je divlja. Nema puta. Priznajem, malo me je bilo strah da nema neka zamka ispod snega, da ne upadnemo u neku rupu i slično, ali sam preduzeo mere bezbednosti tako što sam ja krčio put, a njima skrenuo pažnju na ozbiljnost naše misije. Bio sam dovoljno jasan i njima je sve to bilo tako uzbudljivo, da su me bez pogovora slušali. Spustili smo se do potoka. Pomogao sam im da prelete preko njega, a onda ih pustio da se sami penju uzbrdo i krče sebi put do izlaza. Bio sam im za petama, ali nisam hteo da im pomažem.
Primate li turiste u tu vasu zadrugu? 🙂