Kako biti roditelj kad bebe odrastu?

Znate kako se ono kaže: malo dete – mala briga, veliko dete – velika briga. Kolumnistkinja portala Better After 50, Liza Smit, govori o tome kako je to biti roditelj odraslog deteta.

Imam odraslu decu (da, to je zasigurno oksimoron), a kako ona sazrevaju, počelo je se sve češće da mi se događa da ne znam šta da kažem ili učinim u nekoj situaciji. Naravno, njima više ne treba onakva nega kao kad su bili mali. I, čini se, nisam baš jako dobar roditelj odrasle dece. I dalje želim u njihovim životima popraviti sve one stvari koje treba popraviti. I dalje bih želela da brinem o svim njihovim mukama ili razočaranjima. I dalje želim da im govorim šta da rade i da znam da će oni bespogovorno poslušati moj savet. Jer, nakon svega, majka ipak zna najbolje.

Imam sedmoro dece. Četvoro su mlađi punoletnici. To su sve sjajna deca. Međusobno imaju neke sličnosti, ali su svi ipak različiti ljudi s različitim vrlinama i manama. Volim decu. Bila sam jako dobra mama malim bebama. Jako sam se dobro snalazila i s mališanima. Takođe i kad su išli u osnovnu školu. I nakon toga, kad su već postali tinejdžeri s kojima ume da bude posebno teško. No, to se nekako i očekuje od tinejdžera, zar ne? Svi te upozoravaju na tinejdžere. No i oni odrastu i prevladaju sve mušice i život ponovno postane lep.

Kad su se moja deca rodila nije bilo puno knjiga o nezi malenih beba. No, snalazila sam se i bez knjiga s uputstvima. Bila sam mlada mama puna entuzijazma. Na neki način, moja deca i ja smo zajedno odrastali. Verovatno bi trebalo da se izvinim starijoj deci jer sam na njima učila biti majka i oni su bili „zamorčići“. Ali ustanovila sam da bi mi nekakvi priručnici sada dobro došli. Je li netko možda vidio naslov poput: ‘Kako biti majka odrasloj deci?’ To nije nimalo lako. Odrasloj deci takođe je ponekad potrebno vođstvo. Treba li da čekam da ga sami zatraže ili da jednostavno ponudim svoju pomoć? Ako treba da čekam, do kada da čekam? Čak i do trenutka kad je već sasvim jasno da je katastrofa neizbežna? Ako samo ćutke čekam, hoće li me posle pitati zašto ništa nisam rekla, a videla sam da je krenulo po zlu? Ako nešto kažem, hoće li me optužiti da se previše mešam? Ako sam glas opreza, jesam li istovremeno i glas pesimizma? Onaj koji ruši snove?

Često osećam kao da balansiram između dve krajnosti. Bezdan s jedne strane je vrlo dubok i na njemu piše ‘zapostavljanje’, dok je bezdan na drugoj strani nazvan ‘dosadnjakovićka’. Te dve opcije su jako daleko jedna od druge. Često mi se čini da mame ne mogu lako da pobede u ovoj igri. Što bi zaista dobra mama rekla kad je dete pita: ‘Sviđaju i ti se kolači koje sam ispekla?’ Odgovor koji želim da dam je: ‘Pa dobri su, ali ih drugi put ranije uzvadi iz rerne.’ Jesam li ovime dala dobar savet ili ubila svojoj ćerki svaku volju za kuvanjem?

Što dobar roditelj kaže svom detetu koje želi da napust fakultet i postane profesionalni klovn? Da mu kažem da neka samo sledi svoje snove i da ću rado doći da ga podržim iz publike? Ili da ga probam da ga urazumim i odgovorim od ludog nauma te tako postanem osoba koju će doživotno kriviti za svoj dosadan život kad bude sedeo za nekim kancelarijskim stolom?

Što dobra majka kaže svom detetu koje je obavesti da je upravo zakazalo termin za još jednu tetovažu? Treba li odglumiti zanimanje i uzbuđenje iako bismo zapravo najradije probali da ga odovorimo od još jedne greške? Te stvari nisu lake.

Ja sam zapravo tek počela balansirati. Prošli su dani kad sam mogla donositi sve odluke umesto njih. Štaviše, danas retko kad uopšte pitaju za moje mišljenje. A obično imam mišljenje, ali ga skrivam. Teško je biti roditelj deci koja su dovoljno stara da ti budu prijatelji.

Prije nekoliko dana poslala sam svojoj mami ovakvu poruku: ‘Imati veliku decu je puno teže nego imati malu.’ Ona je tačno znala na šta mislim i odgovorila mi je iz iskustva. Pa ona balansira između krajnosti puno duže nego ja, jer ja sam njeno odraslo dete koje ona može samo da gleda kako se spotiče kroz život – a da o tome ne kaže ništa..

Izvor: Moje Vrijeme