Godine 1973. osam potpuno zdravih ljudi dobrovoljno je ušlo u psihijatrijske bolnice širom Sjedinjenih Američkih Država. Nisu imali dijagnozu. Nisu imali simptome. Imali su samo zadatak.
Eksperiment psihologa Dejvid Rosenhana pokušao je odgovoriti na jedno neprijatno pitanje: Mogu li stručnjaci pouzdano razlikovati mentalno zdravlje od mentalne bolesti?
Rezultati su potresli ceo sistem.
Šta se zapravo dogodilo?
Rosenhan je regrutovao osam „pseudopacijenata“ – među njima su bili slikar, domaćica, pedijatar i student. Svi su bili psihički zdravi. Lagali su samo o jednoj stvari: rekli su da čuju glasove koji izgovaraju tri reči – „prazno“, „šuplje“, „tup“.
To je bilo dovoljno.
Svi su primljeni na psihijatrijsko odeljenje. Nakon prijema, prestali su simulirati simptome i ponašali se potpuno normalno. Sarađivali su. Bili smireni. Racionalni. Tražili su otpust – ali uzalud.
Niko od osoblja nije prepoznao da su zdravi.
-
Sedmoro je dobilo dijagnozu šizofrenije.
- Advertisement - -
Jedan je dijagnostifikovan sa maničnom depresijom (danas: bipolarni poremećaj).
-
Prosečan boravak trajao je 19 dana.
-
Jedna osoba ostala je hospitalizovana čak 52 dana.
Paradoksalno, neki stvarni pacijenti posumnjali su da su pseudopacijenti zdravi, govoreći im: „Ti nisi kao ostali. Ne pripadaš ovde.“
Kako je sistem interpretirao „normalno“ ponašanje?
Jednom kada je postavljena dijagnoza, svako ponašanje tumačeno je kroz prizmu bolesti:
-
vođenje beleški → „opsesivno ponašanje“
- Advertisement - -
čekanje u tišini → „patološko traženje pažnje“
-
pristojnost → „kontrolisano ponašanje tipično za bolest“
Rosenhan je svoje nalaze objavio u radu:
On Being Sane in Insane Places
(Science, 1973)
„O biti zdrav na ludim mestima“
Reakcije su bile burne.
Jedna bolnica izazvala ga je da pošalje nove pseudopacijente, uverena da će ih ovaj put otkriti. Tokom nekoliko meseci osoblje je identifikovalo 41 „lažnog pacijenta“.
Rosenhan nije poslao nikoga.
Šta je bio zaključak?
Dijagnoze nisu uvek temeljene isključivo na objektivnim činjenicama. Na njih snažno utiču kontekst, očekivanja i etikete.
Jednom kada je osoba označena, svako njeno ponašanje počinje da se uklapa u tu priču.
Eksperiment je otvorio ozbiljna pitanja o pouzdanosti tadašnjih dijagnostičkih kriterijuma i doprineo kasnijim promenama u klasifikaciji mentalnih poremećaja (revizije DSM sistema).
Ali njegova najdublja poruka ostaje aktuelna:
Percepcija može oblikovati stvarnost snažnije nego činjenice.
A najveća opasnost nastaje kada sistem veruje da ne može pogrešiti.
Izvori
-
On Being Sane in Insane Places – David L. Rosenhan, Science, 1973.
-
The Rosenhan Experiment – Susannah Cahalan (kritička analiza i istorijski kontekst eksperimenta)
