Postojalo je vreme kada nismo bili dostupni u svakom trenutku. Nismo znali gde se svi nalaze, nismo fotografisali svaki lep prizor i nismo mogli odmah da pronađemo odgovor na svako pitanje.
Nije baš sve bilo jednostavnije i bolje, ali je mnogo toga bilo sporije, neizvesnije i drugačije. A upravo zbog toga – možda i uzbudljivije.
Pamtili smo brojeve telefona ljudi koje često zovemo. Broj najbolje drugarice, bake, tetke ili simpatije ostajao je u glavi zauvek. Ostali brojevi čuvali su se u telefonskom imeniku, na papiriću pored telefona ili na prvoj strani rokovnika.
Ako se negde izgubiš – stvarno se izgubiš. Nije bilo poruke „Pošalji lokaciju“ niti mape koja pokazuje gde treba da skreneš. Raspitivao si se, tražio poznate ulice i pokušavao da zapamtiš objašnjenje koje počinje rečenicom: „Ideš pravo, pa kod velike raskrsnice levo…“
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Ako želiš da znaš da li je neko kod kuće, moraš da odeš do njegove kuće i pozvoniš na vrata. Ponekad bi drugara dozivao ispod prozora, a ponekad bi te njegova mama pozvala da uđeš i sačekaš ga dok se spremi.
Omiljene pesme snimali smo sa radija na kasetu. Čekaš da počne baš ona koju želiš, brzo pritisneš dugme za snimanje i moliš se da voditelj ne progovori pre poslednjeg tona. Plejliste smo pravili satima, a ne jednim klikom.
Omiljenu seriju čekali smo cele nedelje. Nije bilo premotavanja, gledanja kasnije ni cele sezone dostupne odjednom. Ako propustiš epizodu, mogao si samo da se nadaš reprizi ili da sutradan pitaš nekoga šta se dogodilo.
Kada kreneš negde, niko zapravo ne zna gde se nalaziš u svakom trenutku. Dogovor je morao da bude precizan: gde se nalazimo, u koliko sati i koliko dugo čekamo onoga ko kasni. Kada izađeš iz kuće, na neko vreme si zaista bio nedostupan.
Sa drugarima smo se „dopisivali“ i pre aplikacija – papirićima koji su putovali od ruke do ruke kroz učionicu. Postojala je opasnost da poruku uhvati nastavnik, da je neko usput pročita ili da nikada ne stigne do osobe kojoj je namenjena.
Fotografisali smo samo pažljivo odabrane trenutke. Film je imao 24 ili 36 fotografija, pa se nije slikalo sve deset puta. A onda se danima čekalo da fotografije budu izrađene i tek tada smo otkrivali da li su mutne, da li je neko zažmurio i da li nam je prst završio preko objektiva.
Pozvati simpatiju bio je poseban podvig. Zoveš na fiksni telefon, ali nikada ne znaš ko će se javiti. Ako čuješ roditelja, u panici spustiš slušalicu – a onda razmišljaš da li su shvatili ko je zvao.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Tokom putovanja gledali smo kroz prozor. Posmatrali smo kuće, ljude, njive i oblake, brojali crvene automobile i zamišljali priče o mestima pored kojih prolazimo. Dosada nije odmah morala da se prekine ekranom.
A slobodno vreme je zaista bilo slobodno. Igrali smo se, družili, putovali i slavili važne trenutke bez razmišljanja o tome kako sve izgleda na fotografiji, da li bi trebalo nešto da snimimo i hoće li to neko drugi videti.
Naravno, mobilni telefoni doneli su nam mnogo toga korisnog. Lakše se pronalazimo, brže komuniciramo, dostupne su nam informacije, muzika, fotografije i ljudi koje volimo.
Ali možda nam ponekad nedostaje ono što smo imali pre njih: prisutnost bez potrebe da je zabeležimo, sloboda bez stalne dostupnosti i trenuci koji su postojali samo za ljude koji su se u njima zaista nalazili.
Koje se stvari iz života pre mobilnih telefona vi najradije sećate?
