Piše: Dženi Evans
Dobronamerna gospođa pedestih godina razgovara sa mojom kćerkom:“Dakle, imaš četvoro braće i sestara? Njen glas odaje iznenađenje. “Sigurno je teško svaki put sa novom bebom u kući? Nenavikla da kontrira odraslima i svesna da se od nje ipak očekuje odgovor, moja ćerka saginje glavu niže i tiho kaže – „Zapravo, ja volim bebe jer su veoma slatke.“
Žena je iznenađena odgovorom. Možda je ipak očekivala neki vid žalopojke .-“O, pa to je onda dobra vest! Kad ih je već toliko…”
Imam petoro dece i to nas čini objektom interesovanja gde god se pojavimo. Neki komentari su negativni, neki ne, ali uglavno ljudi svoje mišljenje o većem broju dece zasnivaju na svojim sumnjama i pretpostavkama.
I svi su kao po pravilu ubeđeni da moja deca ne dobijaju dovoljno pažnje. Duboko su uvereni da, samo zato što ih je petoro, nemamo dovoljno vremena za sve njih.
Svi su kao po pravilu ubeđeni da moja deca ne dobijaju dovoljno pažnje. Duboko su uvereni da, samo zato što ih je petoro, nemamo dovoljno vremena za sve njih.
Ako nemate veliku porodicu, verovatno nemate pojma o čemu govorim, ali ako imate više dece vama sigurno ne moram da objašnjavam kako izgleda život.
