Šta vam rade deca?

Piše: Ivana Vana Stanisavljević

Već sam pisala  o važnosti komunikacije sa decom, građenju poverenja, stručnoj literaturi i uključivanju kompetentnog lica.

Opet ću, i ako moje pisanje dotakne bilo koga, dobro je, a i da ne dotakne nikoga, pisaću, jer je važno. Pisaću jer proživljavamo, kao porodica novo poglavlje, zvano peti razred, a imamo drugare koji su sedmi, osmi, pa od prvog do trećeg razreda srednje škole.

Koliko stvarno slušamo svoju decu i one male signale koje nam šalju, nekada govorom tela, mimikom, ponekad verbalno, koliko smo pažljivi slušaoci, a u kojoj meri aktivni sagovornici, onda kada treba?

Ovo pisanje nikako ne treba da ima konotaciju viđenja jedne mame, koja se boji novina. Naprotiv, piše mama koja želi da je u toku, prati i uči sa svojim detetom i od svog deteta, kako bi mogla da ga uputi, posavetuje, čuje. Razume. Biram da sam na strani dece, ako smo pravilno postavili stvari od početka. Biram i da smo pogrešili i da to možemo da prihvatimo, ali da bez odlaganja reagujemo. Uvek je bolja reakcija, naravno primerena, od zatvaranja očiju, nezainteresovanosti, ublažavanja, odustajanja, biranja uloge nemoćnog.

„Roditelji prećutno pristaju. Ko je odgovoran ako dvanaestogodišnje dete kasno u noć piše poruke, nepristojne sadržine, bez obzira da li ustaje rano ili ne?“

Na mnogo načina naša deca danas komuniciraju, na žalost, po najmanje uživo, pa, iako i sama insistiram na živom razgovoru, gledanjem sagovornika u oči, prihvatam i svaki drugi vid komunikacije, ponajpre mislim na tehnološki. Viber, WhatsApp, Facebook, Twitter, Instagram i mnogi drugi, meni možda manje poznati. Prihvatam, dozirano, kao i sve drugo u životu. Ne može da bude ni zdravo ni priridno da dete uzrasta od šesnaest godina, na primer, u toku ručka, dok se postavlja dalje jelo, umesto da aktivno učestvuje u postavljanju i živo komunicira sa porodicom, ispod stola drži telefon i koristi ga. Roditelji prećutno pristaju. Ko je odgovoran ako dvanaestogodišnje dete kasno u noć piše poruke, nepristojne sadržine, bez obzira da li ustaje rano ili ne? Zna se koje je vreme detetu tog uzrasta potrebno za spavanje, odnosno kada je prirodno da dete spava i ustaje ujutro, umesto u podne, pred odlazak u školu. Gde je roditelj i čime se zanima ili možda mirno spava dok mu dete vodi neki drugi život? Zašto uopšte telefon treba da bude noću u spavaćoj, dečijoj sobi? Roditelj i samo roditelj postavlja granice u kući i kaže detetu da je pravilo da telefon stoji na određenom mestu, utišan ako treba, a dete veče završi čitajući neko interesantno, zabavno ili edukativno štivo.