Piše: Jasmina Jovanović
Znala sam to mnogo pre nego što sam pročitala priču o mladom bračnom paru koji se nakon venčanja dogovorio da mesec dana nakon svadbe nikoga ne prima u kuću. Venčanje je prošlo, i oboje su pristali na dogovor. Koliko već sutradan, mladoženjini roditelji su kucali na njihova vrata, ali mladoženja nije ni trepnuo. Bilo je tu još razne rodbine i prijatelja ali su mladenci svima odolevali i ostali zaključani u svojoj kući. Jednog dana, na vrata je zakucao nevestin otac, i jeste da je on bio najuporniji od svih koji su kucali ali i jedini koji je nevestu rasplakao i jedini kome je ona otključala vrata svog novog doma i pustila ga unutra.Prošlo je od tada mnogo vode svim rekama i tadašnji mladenci su imali več tri sina .Četvrto dete, jedino za koje je otac napravio veselje i na to veselje pozvao sve ljude koje je poznavao, bilo je devojčica. Kada je euforija prošla, žena ga je upitala: – Kako to da si samo ćerki napravio veselje a troje sinova sam ti rodila?- Da, -odgovorio je on,- imam tri sina, ali samo će mi ona otvoriti vrata kada odraste.
Pročitajte i: Ćaletova
Znala sam to kada je moj muž, donevši dragoceni zavežljaj iz porodilišta, našu prvu ćerku, zadivljeno gledao njeno lišce, pa onda rekao – Jao, pa ona će se za dvadeset i neku godinu udati! -I njegovo lice je odavalo iskrenu bojazan i razočarenje.
Znala sam to čim sam ih ugledala prvi put zajedno. Kako je drži ganut do suza, on koji nikada nije plakao.
Znala sam to i kada bi ona kasnije, kada je progovorila, na pitanje- ko te rodio odgovarala –Takija! –tako mu je tepala, kao da tata nije dovoljno kratko i lepo.
Znala sam to hiljadu puta posle toga kada bi joj dozvolio nešto što ne samo da ja ne bih, nego verujem, da bi malo koja majka, ma kom detetu dozvolila.
