Kada je bila u fazi frizerke, on je poslušno trpeo njeno friziranje, iako ne voli da mu neko dira kosu, a nema je baš puno, pa je i čuva kao dragocenost.
Kada joj umesto nečega što ne voli da jede, po običaju ponudi sendvič, iako to znači objavu rata meni, jer sam ja u fazonu „jedemo zdravo“, a on je u fazonu – samo da ona jede, pa ako to znači eurokrem za ručak, onda je to ručak.
Kada, iako je dogovor da svako na plažu nosi svoje cica-boce, on izigrava nosača naduvanih karakondžula i kofica za pesak, iako i ona već može da nosi svoje morske igračke. – Neka, tata će! -kaže iako su mu jedino zubi slobodni za nošenje nečega, već je pretovaren.
Kada im krišom kupuje slatkiše i sladoled u mom odsustvu.
Pročitajte i: O međusobnim odnosima očeva i ćerki
Znam da to nije da bi meni napakostio ili me napravio ljubomornom. To je čista očinska ljubav. Ona koja je slepa za zdravu hranu, razumne odluke i pametne izbore.
Kada, dok menjaju posteljinu subotom, (koju uspešno promene same, ako on nije tu) on skoči da pomogne, pa krenuvši uz merdevine kreveta na sprat, ustukne jer merdevine krckaju pod njegovom težinom. Onda se upinje da sa poda zategne dušečni čaršaf na gornjem krevetu i usput štekće i hukće jer je to prilično nemoguća misija za njega, nevičnog promeni posteljina. Ali, nema veze, jer kako da dozvoli da zli jorgan muči njegove princeze! Pa, nisu one pepeljuge da same menjaju posteljinu! (da, srećnik je dobio i drugu ćerku, propustih da vam kažem) Sad će tata njima da pomogne!
Kada im dozvoli odlazak na rekreativnu i demantuje moje „ne“ zaokruženo na anketnom listiću. Iako će nas odrati tom rekreativnom, iako su već bile na Goču i iako se odmaralište tamo raspada. Pa me onda učiteljice gledaju kao da pitaju: -Izvinite,a jel vi i suprug živite zajedno? U fazonu, ajde se jednom lepo dogovorite kod kuće!
Kada je odvede da kupi jedne pristojne patike koje se u sve mešaju, a vrate se sa dva para nekih šunjalica koje će se raspasti posle par dana, jedne u dezenu leoparda a druge neon roze. Bljak! I da, pri tom joj se ni u šta ne slažu… Ali, ona je to htela! To, šta će joj po najmanjoj kišici noge biti mokre, o tome se ne misli.
Kada ih pušta da igraju igrice dok ja nisam tu.
Kada joj je dozvolio da trenira fudbal, i kupio joj preskupe, preskupe ljubičaste kopačke.
Kada ustaje vikendom u šest sati da bi je odveo na trening ili turnir, i čeka dok se sve ne završi.
Znala sam da su ćerke tatina deca, i kada je jedno veče dozvolio da obe krenu sa njim na večernji trening trčanja. On, koji voli da trči sam. I kome je to moždani restart, tih sat vremena trčanja. Obe su ga začas sredile (da, kao fol trčaće i one).
Jer on njima ne zna da kaže ne…
Ali šta ću. Neko mora i da bude strog, da kuva zdrave obroke i opominje tatu i njegove ćerkice kada krenu da prave gluposti.
A ona druga strana medalje, da su sinovi mamina deca – e, ona mi je nepoznata. Ali, ko zna, možda ću je jednog dana i ja otkriti…
