Piše: Tom Hodžkinson
Moderni roditelj dan deteta gusto natrpava aktivnostima. Pravo iz škole vozimo ih na druge ogranizovane aktivnosti: na čas baleta, fudbalski trening, čas francuskog, dramsku sekciju, i sve to sa ciljem da od njih načinimo konkurentne ekonomske subjekte. Čujem da neki roditelji na Menhetnu čak angažuju i dadilje koje govore mandarinski, kako bi im deca naučila kineski i bila konkurentnija na globalnim tržištima!
Gde god deca da odu, odrasli ih vrebaju, nadzirući i usmeravajući, gurkajući ih štapom po leđima kako bi bili sigurni da će prolaziti kroz prava vrata, posmatrajući ih, proveravajući, kontrolišući, ocenjujući, štiteći. Igranje je pretvoreno u proizvod: vodimo ih u skupe zabavne parkove, u obezbeđene plastične zone za igru, dok nam ispred noseva čame besplatna mesta za igru. Sećam se da su mi kao detetu najbolja mesta za igru bili stari otpadi, gde smo mogli da nađemo opruge, frižidere i delove automobila. Najbolja mesta su bila ona koja smo otkrivali sami. Igrali smo se po budžacima. Nisu nam trebale igraonice koje su osmislili odrasli. Sećam se da sam zabavu koju su organizovali odrasli kao dete smatrao nečim neprirodnim, ona nas je ograničavala.
Zašto “lenji roditelji” imaju srećne porodice
U kući, deca se neće mnogo obazirati na sobu za igru koju ste im pažljivo dekorisali, niti će se igrati na način za koji ste im sobu opremili. Igraće se na stepeništu, u dnevnoj sobi, u hodniku. Pomeraće nameštaj naokolo i praviti skrovišta. U šumi će praviti kolibe i igraće se Robina Huda, daleko od nametljivih pogleda odraslih. Pustite ih da se igraju! Ostavite ih na miru! Dajte im da uzmu staro ćebe i razapnu ga preko dve naopako okrenute stolice kako bi napravili krov. Neka prave brane preko potoka. Neka prave mape i nose švajcarske nožiće. Najbolja mesta za igru su ona koje su deca sama stvorila.
Poštovanje,
Samo bih da ispravim. Dobronamerno🙂 Hundertvaser je austrijski, ne australijski umetnik. Inače, tekst je odličan!