Eskimi su narod polarnog kruga koji svoje ime duguje činjenici da je jedna od glavnih namirnica u njihovoj ishrani – sirovo meso (esquimantjik). Leta provode u šatorima od krzna a zime u igloima – zemunicama od leda i snega, dok opstanak zasnivaju na lovu i ribolovu. Ovaj izdržljiv narod živi u veoma teškim prirodnim uslovima, kojima je prilagođen i način na koji podižu svoju decu.
Trudnoća i porođaj okruženi su brojnim tabuima. Ukoliko bi trudnica iz kuće izašla hodajući unatraške, to bi, prema verovanju, moglo prouzrokovati karlični položaj bebe pri porođaju. Veruje se i da će tudnica koja neprestano dremka u toku dana roditi lenjo dete. Trudica ne sme nositi prstenje ili plesti kosu u pletenice, jer će se u tom slučaju bebi pupčana vrpca omotati oko vrata.
Eskimi veruju da se porođaj mora obaviti u zasebnom šatoru za to namenjenom, a ako se to ne desi, da se šator u kome je beba došla na svet mora napustiti jer više nije pogodan za stanovanje. Žena se porađa u čučećem položaju, dok joj muž pomaže pritiskajući stomak na dole. Muž preseca pupčanu vrpcu, a placenta se umotava u životinjaku kožu i ostavlja napolju da je pojedu životinje.
Nakon porođaja, majka je u izolaciji mesec dana ako je rođen dečak, i dva meseca ako je u pitanju devojčica. Osam dana nakon rođenja šaman vrši obred „krštenja“, dodeljujući detetu duha zaštitnika i imenujući ga. Davanje imena Eskimi smatraju veoma važnim činom. Dete koje još nema ime ne smatra se članom zajednice sve dok ga ne dobije. Deca dobijaju imena nedavno preminulih članova porodice ili neke pokojne ugledne oseobe, što je odraz verovanja u vrstu reinkarnacije. Osobine preminule osobe, kako smatraju, ponovo se pojavljuju kod novorođenčeta.
Eksimske bebe prve godine života provode nošene u majčinoj bundi – nosiljci po imenu amauti. Kao pelene, nekada su korišćeni mahovina i koža karibua. Odeća za mališane šila se od meke kože mladih životinja. Sa dve-tri godine deca bi dobijala svoj “atajuk”, vrstu krznenog skafandera sa kapuljačom, rukavicama i čizmicama. I dečaci i devojčice jednako se prihvataju od strane roditeja i zajednice, jer se oba pola smatraju darom prirode.
Eskimska deca odrastaju slušajući priče i predanja o svom svetu. Te priče im pomažu da nauče istoriju svog naroda, a podvizi njihovih predaka urezju im se u pamćenje. Kroz priče i mitove, deca usvajaju modele ponašanja starijih i postaju članovi zajednice u kojoj je, usled teških uslova za život, sposobnost deljenja sa drugima i nesebične brige za dobrobit porodice i sunarodnika jedan od glavnih preduslova opstanka.
Eskimski roditelji prema deci se odnose dosta blago i ne koriste batine, jer se smatra da će duh pretka koji se nalazi u detetu biti njegov vodič. Manji nestašluci se uglavnom ignorišu, a kada roditelji baš moraju da reaguju, oni decu plaše osvetom zlih duhova. Deca uče kako da se snalaze u svom okruženju i brinu o sebi istovremeno i igrajući se i pomažući porodici. Ona tumaraju po okolini i traže ptičja gnezda kako bi pronašla jaja, i nadmeću se sa drugovima u sakupljaju bobica.
Autor: Jovana Papan
