Piše: Kler Foks, Daily Mail
Termin „generacija razdražljivaca i mekušaca“[1] opisuje fragilnu, preosetljivu omladinu
Neke od devojaka su jecale grleći se međusobno, dok su druge vrištale. Većina ih je, naposletku, izgledala uznemireno i zbunjeno. Dogodila se nevolja čije su razmere bile ravne užasnoj nesreći. Srećom, ipak se nisam našla u nekoj ratnoj zoni ili usred scene saobraćajne nesreće, nego u školskom holu ispunjenom učenicima naprednog nivoa školovanja. Šta je dovelo do takve histerije? Usudila bih se da iznesem stav koji se suprotstavlja njihovom prihvaćenom načinu mišljenja. „Generacija razdražljivaca i mekušaca“ predstavlja naziv za ovakve tinejdžere, koji se danas često upotrebljava u Sjedinjenim Američkim Državama postajući podjednako rasprostranjen na našim prostorima. On opisuje lako posustajuću, osetljivu omladinu koja ne ume da se izbori sa suprotnim gledištima, a kamoli kritikom.
Suočavanje sa prostorijom punom plačljivih tinejdžera svakako nije jedini primer takvog ponašanja koji bih bila u stanju da navedem, ali je on svakako najdramatičniji događaj sa kojim sam se susrela. Dogodio se kada sam početkom prošle godine, kao direktor Instituta ideja,[2] učestvovala u debati u školi Severni London. Predmet diskusije bio je fudbaler Čed Evans, koji je osuđen za silovanje, a potom pušten iz zatvora, budući da je presuda poništena, te se čeka novo suđenje. Njegov tim Šefild junajted prihvatio ga je natrag u svoje redove pa smo raspravljali o tome da li je nastupajuća ljutnja (javnog mnjenja, prim. prev.) bila izraz socijalne pravde ili vladavina rulje.
. .
Znala sam da se mnogi neće složiti sa mojim stavom – da je Evans odslužio svoju kaznu i da bi trebalo da se vrati svojoj profesiji. Međutim, tokom završnog dela debate namenjenog pitanjima i odgovorima sve je krenulo po zlu. Osmelila sam se i sugerisala (kao što su to pre mene učinile mnoge eminentne feministkinje) da silovanje nije nužno najgora stvar koju jedna žena može da iskusi. Očekivala sam robustnu raspravu, a ne da se ona razreši pobesnelim tinejdžerskim jaucima: „Ne možeš to da kažeš!“ Njihova reakcija me je šokirala. Ne nalazim nikakvo zadovoljstvo u tome da ih unesrećujem, ali ovakvo ponašanje učinilo je razumljivijim kontrast spram prethodnih generacija mladih ljudi koji bi nalazili užitak u tome što imaju priliku da uzvrate argumente. Ovim se ilustruje gotovo ratoborno zalaganje za pravo prvenstva ove novovremene generacije. Oni pretpostavljaju da je njihova emocionalna patnja prioritet. Ukoliko se neko usudi da iznese stanovište sa kojima se ne slažu, taj će istog časa biti prinuđen da svoje stanovište, uz izvinjenje, porekne.
Kao što obrazlažem u svojoj knjizi „Mislim da je to uvredljivo!“, „generacija razdražljivaca i mekušaca“ veruje u pravo da budu zaštićeni od svega što smatraju nepristojnim. Ovakva mentalna vizura posebno je rasprostranjena na univerzitetima. Primeri su izvan svake parodije: Nacionalna unija studentskih konferencija zabranila je aplaudiranje jer bi ono moglo da prouzrokuje traumu („molimo vas da upotrebljavate ’džez ruke’ – rekli su delegati); studentkinja Edinburškog univerziteta suočila se sa pretnjom isključenja sa sastanka nakon što je podigla ruku kao znak neslaganja. Prošle godine studenti na Univerzitetu Istočna Anglija zabranili su meksičkom restoranu da deli sombrera zbog rasističke stereotipizacije. Univerzitet u Kembridžu je u martu zabranio tematsku zabavu „Put oko sveta za osamdeset dana“ usled straha da bi nošenje nacionalnih kostima moglo delovati uvredljivo. Studenti zahtevaju da univerziteti budu „sigurna mesta“, lišena mišljenja koja bi učinila da se oni osećaju neprijatno. Podigli su se glasovi i oko „Bez stajanja za govornicom“ koncepta – izuzeća svakoga sa kontroverznim pogledima od uopšte mogućnosti držanja govora na događajima.
Nije ni čudo što je, suočen sa takvim razdražljivim i uvredljivim studentima, Univerzitet u Oksfordu predstavio „upozorenja od okidača“ koji se tiču „potencijalno uznemirujućih glavnih tema“ na predavanjima iz oblasti prava, odnosno, u slučajevima koji uključuju seksualno nasilje. Ništa ne mari što će budućnost provedena u krivičnom pravu podrazumevati suočavanje sa svim neugodnim aspektima ljudskog postojanja. Lista se nastavlja, u nedogled…
