Rastužuje me što su ovi tinejdžeri i dvadesetogodišnjaci postali toliko strašljivi da veruju kako suprotstavljeno mišljenje može da predstavlja tako ozbiljnu pretnju. Međutim, da li zaista možemo biti toliko iznenađeni kada smo upravo mi ti koji su ih naučili da misle na ovaj način? Govorimo deci da je najvažnije njihovo blagostanje, ali smo podjednako krivi za njihovu razmaženost. Postoji konstantno naglašavanje njihove ranjivosti što, dokazano, ume biti vrlo opasno. Deca su danas suočena sa ograničenjima više nego ikad u pogledu preduzimanja fizičkih poduhvata – jednog od načina na koji su prethodne generacije gradile gipkost i otpornost. Zahvaljujući opsednutosti zdravljem i sigurnošću, igre poput besne kobile, klikeranja i udaranja kestenovima[3] se sada smatraju nebezbednim.
Osnovna škola u Lidsu je u martu ukinula igru vije budući da su deca postajala uznemirena i cepala svoju odeću. Postoji takođe kampanja koja zabranjuje obaranje na zemlju u školskom ragbiju i zahteva procenjivanje sigurnosti u drugim kontaktnim sportovima poput hokeja. Učimo decu zdravoj ishrani pa tako oni odrastaju zastrašeni šećernim napitcima misleći da će ih previše soli i masti ubiti. Utvrđujemo im težinu i merimo ih u osnovnim školama, a onda se pitamo zašto postaju opsednuti svojim telom i izgledom. U međuvremenu je stari moto „zovi me i krčag, samo me nemoj razbiti“[4] zaboravljen i sada učimo decu da reči zaista mogu da naude. Pojam zlostavljanja je danas redefinisan tako da obuhvata i na igralištima uobičajene verbalne čarke. Sećam se da mi je moja jedanaestogodišnja sestričina pričala da je bila zlostavljana u školi. Uplašila sam se da je bila tučena ili divljački mučena. Ustvari, bila je „izbačena iz grupe svojih prijatelja“. Ne sumnjam da je to delovalo uznemirujuće na nju, ali svađanje sa drugarima predstavlja deo odrastanja. Kroz takav događaj pojedinac nauči da se nosi sa interakcijama sa kojima će se neizbežno susresti kao odraslo biće. Odrasli su podstaknuti da obustave svoje kritičko rasuđivanje, da slušaju decu bez prekidanja, da ne kategorizuju i ne kritikuju zbog uticaja kojeg bi sve to moglo ostvariti na dugoročan emocionalni sklad dece.
. .
Što se tiče sigurnosti, ona je izokrenuta u industriju koja bodri omladinu u težnji da zveri vide na svakom koraku. Neki zabavni parkovi isključuju odrasle koji ne idu zajedno sa detetom. Roditeljima nije dozvoljeno da fotografišu svoju decu tokom plivačkih takmičenja. Nastavnicima nije dozvoljeno da nanose kremu za sunčanje zbog mogućnosti neprikladnog dodirivanja. Stvara se panika oko toga šta bi deca mogla da vide na internetu i beskrajna briga usled „opasnosti od nepoznatih osoba“.
Stalno širenje definicije zlostavljanja može podstaći kulturu na strah i nezadovoljstvo
A sada postoji i nešto novo čega se valja bojati. Komitet za žensku ravnopravnost Doma komune na čelu sa članicom parlamenta i konzervativne partije Marijom Miler preduzeo je ispitivanje u domenu seksualnog uznemiravanja i nasilja u školama. U izveštaju komiteta stoji: „Na školskim hodnicima i igralištima, seksualnošću opterećeno ponašanje pobuđuje fizičke interakcije mladih ljudi.“ Pogled na „dokazni materijal“, međutim, sugeriše ekspanzivno definisanje onoga što konstituiše pojam seksualnog uznemiravanja. Da li je davanje komplimenta zaista „nebezbedno“ ponašanje? Ukoliko dečak naglo povuče brushalter devojčice, to može biti neprijatno i dosadno, ali da li je zaista uvredljivo? Stalno širenje definicije zlostavljanja može podstaći kulturu na strah i nezadovoljstvo: ohrabrivanje nastavnika i devojčica da obelodanjuju takva neugodna dela može značiti etiketiranje seksualno smetenih tinejdž dečaka kao seksualnih napasti.
