Ješćeš ono što skuvam, sam ćeš čistiti za sobom: Uputstvo majke roditeljima razmaženih derišta

Mrzim što ja moram ovo da ti kažem, ali tvoje dete je razmaženo derište. Da, tvoje dete. Raspušteno je i dobija sve što hoće.

Znam da se trudiš da budeš dobar roditelj. Tvoji roditelji nisu bili baš pažljivi. Nisu znali čak ni gde si pola vremena. Tvoj tata, na primer, nije znao da si svirala flautu. Tvoja mama je mnogo radila i propustila većinu tvojih utakmica. A ponekad je kasnila da te pokupi posle treninga jer je zaboravila.

Ali ti nisi takva. Ti drugačije radiš.

Radiš najbolje što možeš jer želiš da deca budu srećna. Previše si umešana, jer želiš da znaš šta se dešava u njihovom životu. Želiš da se osećaju posebno i važno. Ti nikada ne kasniš da ih pokupiš. Ti im praviš raspored i organizuješ i predlažeš aktivnosti. Nadlećeš kao helikopter. Postavljaš milion pitanja. Želiš da njihovi životi budu obogaćeni. Ne želiš da budu razočarani. Ikad.

Ali, praviš greške, a i ja sam. I sada, naša deca su derišta. Evo zašto, piše Zelena učionica:

1. Mi pregovaramo.

Naše dete želi nešto, pa pregovori počinju: Kupiću ti to ako se budeš lepo ponašao. Čujem odjeke u prodavnicama po celom gradu. Čak i kada je ponašanje katastrofalno, čuje se: „Dobro, ja ću ti dati još jednu šansu.“ Ovo se, naravno, pretvara u još nekoliko prilika. Moje omiljeno pregovaranje je „Obećavam da ću to učiniti kasnije!“ Pregovaranje može biti dobar alat, ali ako želite da bude efikasno, moramo povući liniju koja se ne može preći. Kad pređu liniju, igra pregovaranja je gotova.

2. Mi čistimo njihove sobe.

Ponekad jednostavno ne mogu više da izdržim. Njegova soba izgleda kao da ju je bomba je pogodila. Prljava odeća, mokri peškiri, vašar na krevetu – haos svuda. Postoje čak i neke fleke od izlivanja na zidu. To je grozno i postaje groznije. Uprkos tome, detetu je ipak dozvoljeno da obavlja sve svoje planirane aktivnosti i igranje. Ipak mu je dozvoljeno da gleda TV i druži se sa prijateljima. Nikada ne sredi sobu kada ga zamolimo, i mi šta ćemo, zasučemo rukave i sredimo je sami. Ali ovde je lako izvesti jednakost: Dete se naviklo da neko čisti za njim i ne misli da je to stvar vredna pažnje. Rešite jednačinu i rezultat je = derište.

3. Nosimo im ranac.

Da, to je teško. Znam. Ponekad stvari jesu teške. Kada pokupimo dete i nosimo mu sve do auta, radimo previše. Mi nismo tovarne mazge. Mi previše radimo na tome da detetu bude udobno. Ovo stvara osećaj više vrednosti.

4. Pitamo decu šta žele za ručak.

Ja se ne sećam da sam tražila ono što želim za ručak. Zar ne? Da li se sećate da mama ikad kaže: Hej deco, hoćete li da izađemo na ručak ili ostajemo kod kuće? Izlazak na ručak je posebna prilika, to vidim sad kada sam odrasla. Sećam da smo imali samo nekoliko obroka varijacije: pasulj, grašak, kupus, musaka, i pilav koji sam prezirala. Uvek sve kuvano u ogromnom loncu. Ali, znate šta? Pojela bih ono što mama iznese. Kraj priče.

5. Dečji planovi gaze naše.

„Žao mi je što ne mogu da idem, Boki ima utakmicu“. To je u redu – najveći deo vremena. Naravno da želim da idem na utakmicu. Ali drugi put, igra (i Boki) moraju zauzeti drugo mesto u našem životu. I znate šta? Boki će igrati bolje jer nismo tamo da navijamo svakih pet sekundi. Želite da vaše dete igra bolje? Propustite nekoliko utakmica.