Strah se ubraja u osnovna ljudska osećanja i sprečava nas da se izlažemo opasnostima koje nam mogu ugroziti život. Zbog toga strah sam po sebi nije negativna pojava, već odbrambeni mehanizam. Kao takav, strah je sastavni deo dečijeg razvoja pa dete, kad se plaši nečega, traži utehu i zaštitu od bliskih osoba. Roditelji su najveći uzori detetu u pogledu reagovanja na strah i mogu pomoći detetu da se sa njim izbori na pravi način, ili strah dodatno uvećati ukoliko se postave loše i pridaju mu preveliku pažnju, piše prof dr Franc Reš, načelnik Psihijatrijske klinike za decu i omladinu u Hajdelbergu, u „Velikoj knjizi o roditeljstvu“.
Strahovi po razvojnim fazama:
- 0-6 meseci – nadražaji poput jakih zvuka ili zraka svetlosti izazivaju strah kod bebe
- 6-9 meseci – strah od nepoznatog
- 9-24 meseca – strahovi od razdvajanja i povreda
- 2 godine – strah od imaginarnih bića
- 3 godine – strah od životinja, strah od ostavljenosti
- 4 godine – strah od mraka
- školski uzrast – strahovi od školskih izazova, bolesti, prirodnih nepogoda, neprijatnih društvenih situacija
- pubertet – egzistencijalni strahovi i strahovi vezani za seksualnost
Međutim, nije svaki strah dobar. Normalan dečji strah u nekim slučajevima može prerasti u patološki. Kako napraviti razliku između dve vrste straha?
Onda kada strah izgubi svoju osnovnu funkciju i preraste u anksiozni poremećaj, može štetiti dečjem razvoju. Osnovne odlike takvog poremećaja su frustracije i otežano rešavanje razvojnih zadataka. Takva stanja straha traju predugo i preterane su jačine pa onemogućavaju dete da se prilagodi određenoj situaciji. Često je teško utvrditi uzrok takvim strahovima. Kriterijumi po kojima se prepoznaju intenzivni strahovi su sledeći:
- Nerealni su
- traju najmanje četiri nedelje (patološki traju najmanje šest meseci)
- dovode do jasnih poremećaja
- štete razvoju deteta
