Meksiko je zemlja u kojoj deca imaju veliku vrednost za društvo, prinove se očekuju još u prvoj godini braka, a trudnoća je veoma važan događaj za čitavu porodicu. Prakse tokom trudnoće u Meksiku, predstavljaju danas svojevrsnu mešavinu između lokalnih, tradicionalnih verovanja i koncepata savremene medicine.
Babice, koje su tokom dvadesetog veka polako istisnute sa svoje centralne pozicije u procesu dolaska deteta na svet, polako se sada vraćaju „u modu“, jer se pokazalo da je njihova uloga i tokom trudnoće i tokom poređaja, itekako važna i pozitivna.
Meksičke babice (partera) školovane na principima tradicionalne narodne medicine, zapravo su svetski poznate po svojim izvanrednim veštinama, koje značajno smanjuju potrebu za carskim rezom na porođaju. Koristeći masažu stomaka (soba) i tehniku ljuljanja karlice (manteada), u stanju su da dete u materici dovedu u pravilni položaj. Ovaj proces je zaista fascinantan – babica prvo masira trudničine noge, kako bi utvrdila ima li u njima napetosti, i tako otkrila na kom mestu beba pritiska majčinu kičmu uzrokujući bolove. Ona ispipava stomak, „mesi ga“ i lagano masira svojim dlanovima, podižući bebu koja pritiska trudničinu bešiku i karlicu. Ukoliko nema poboljšanja, polaže trudnicu na leđa i dugački šal podmeće pod njena krsta, povlačeći ga i ljuljajući ženine kukove, kako bi se beba pomerila u željenom smeru. Terapija masažom započinje u trideset drugoj nedelji trudnoće, i ponavlja se na svakih petnaest dana, a po potrebi se izvodi i tokom porođaja. 
Tabui i rituali
U ruralnim krajevima Meksika, trudne žene okružene su brojnom familijom, koja vodi računa o tome da one ne rade ništa naporno ili štetno po sebe i bebu. Na pušenje i alkohol u trudnoći gleda se sa neodobravanjem, a insistira se na odmaranju, šetnji, dobroj ishrani i mnogo sna. Zbog toga se majka ili svekrva često dosele kod buduće majke, ne bi li je odmenile u obavljanju kućnih poslova.
Kao i svugde, i u Meksiku postoje brojna tradicionalna verovanja, odnosno „uputstva za ponašanje“ budućim majkama, čija je uloga da obezbede siguran i uspešan dolazak deteta na svet. U narodnoj religiji, nastaloj u vremenima kada su svakodnevne opasnosti pretile i trudnici i bebi, poštuju se zato mnogi tabui (zabrane), kao i rituali kojima je svrha da umislostive bogove kako bi oni pomogli da se stvari odvijaju kako treba.
Trudnica ne sme da dolazi u dodir sa bilo čime što je na neki način povezano za smrću. Sahrane i posete grobljima strogo su joj zabranjeni, jer emotivno traumatični događaji mogu učiniti da se trudnica razboli od straha. Veliku opasnost za bebu, verovalo se, predstavlja pomračenje sunca – ukoliko trudnica vidi pomračenje, dete će se roditi sa zečjom usnom. Ovo verovanje staro je hiljadama godina i potiče još od Acteka, koji su smatrali da pomračenje nastaje zato što deo Meseca ili Sunca biva odgrižen, pa će se, po analogiji, isto desiti i sa detetom u majčinoj utrobi. Acteci su radi zaštite trudnice od pomračenja polagali nož od obsidijana na njen stomak u toku pomračenja, a danas se umesto noža obično koriste metalni ključ na crvenom pojasu ili zihernadla.
Osim od pomračenja, žena u trudnoći u stalnoj je opasnosti od „zlih očiju“ (mal de ojo), odnosno od moći zle ili zavidne osobe koja želi da naudi njoj ili bebi. Slično kao što se kod nas izbegava glasno iskazivanje divljenja bebi, da se ne bi „urekla“, tako se i u Meksiku izbegava hvaljenje novorođenčeta, kako se ono ne bi razbolelo od zlih očiju. Zbog zlih očiju tokom trudnoće često se koriste i apotropejske (zaštitne) amajlije.
Strah od „zlih očiju“
Meksikanci smatraju da je vrlo važno da trudna žena udovolji svojim napadima žudnje za određenom hranom, ukoliko oni nastupe. Ukoliko žudnja za hranom ne bude uslišena, dete bi moglo da se rodi sa belegom u obliku namirnice koja se trudnici prohtela. Mleko, opet, spada u namirnice koje bi trudnica trebalo da izbegava, jer prema verovanju, može doprineti preteranom rastu bebe u stomaku, i samim tim, teškom porođaju. Mučnina takom trudnoće tumači se kao predznak guste kose kod budućeg deteta.
Trudnica ne sme da se kupa ni u hladnoj, ni u vrućoj vodi – hladna voda mogla bi da „ohladi“ genitalne organe i oteža porođaj. Vruća voda, sunce ili blizina vatre, sa druge strane, mogli bi da pregreju bebu ili „izgore“ placentu. Prema verovanju, tokom samog porođaja, postoji opasnost od „hlađenja“ i omekšavanja materice i jajnika, a da bi ovo sprečile, neke se babice u trenutku izlaska bebe iz stomaka hitro nameštaju između porodiljinih nogu, kako bi sprečile toplotu da izađe, a zle čini da uđu u matericu. Za ubrzavanje porođaja, porodilji se daje čaj od kamilice, i preporučuje joj se hodanje.
Posle porođaja, ženi se preporučuje topla kupka sa kamilicom i eukaliptusom, radi skupljanja materice. Obavezno je nošenje pojasa, kako bi se unutrašnji organi podigli i vratili na mesto, a majci i novorođenčetu predstoji četrdeset dana izolacije i odmora.
Jovana Papan
 školovane na principima tradicionalne narodne medicine, zapravo su svetski poznate po svojim izvanrednim veštinama){kind=link}