Pre nego što stigne na svet, beba sa majkom deli telo i osećaj da su jedno. Tako ostaje i neko vreme nakon rođenja. A onda beba polako ulazi u fazu razdvajanja, kad počinje aktivnije da upoznaje svet izvan mame – počinje da se kreće, puzi, istražuje. Tada se prvi put javlja svest o sebi kao odvojenom od majke. Da bi ovu fazu uspešno savladalo, detetu je potrebno da roditelji podrže odvajanje. Da, ostvarujući svoju prirodnu potrebu za udaljavanjem, dete može da pogleda nazad u majku (odnosno osobu koja se primarno brine o njemu) i u njenim očima vidi toplinu i odobravanje. Da bi smelo da se odvoji i istražuje svet, mora da zna da će ga mama sa ljubavlju primiti nazad u zagrljaj onda kada poželi da se vrati.
Simbiotska tema nastaje kada su prirodne potrebe deteta za odvajanjem osujećene. To se dešava kada majka ima otvorene ili prikrivene negativne reakcije na znake detetovog izlaska iz simbioze. Preterano zabrinute majke će takvo dečje ponašanje doživeti kao zastrašujuće, jer kada se dete udalji, ona više ne može u potpunosti da ga zaštiti. Majke koje i same nisu prevazišle simbiotsku temu u svom životu, sa svojom bebom pronalaze izgubljeni raj, konačno ispunjenje i smisao u stopljenosti bezuslovne ljubavi. A onda dete kreće da se odvaja, a majka ponovo doživljava strah od napuštanja i usamljenosti. Od njenog nivoa razvoja zavisi reakcija: emocionalno nezrelije majke će otvoreno negodovati, emotivno se distancirati ili kažnjavati detetov pokušaj odvajanja, dok će nešto zrelije majke pokušati da ohrabre udaljavanje, ali će dete ipak upiti očajanje koji odvajanje budi u njima.
Poruka koju su roditelji slali je da je različitost i postupanje prema svojim potrebama sebično, nabijajući deci osećaj krivice „jer misle samo na sebe“. Kada su pokušavali da krenu za svojim potrebama, često su bili kažnjavani rečenicom „Kako si to mogao/la da MI uradiš (meni, svom roditelju)?“.
Dete će biti uvažavano u onoj meri u kojoj je u stanju da svoje potrebe ostavi po strani i pobrine se za roditeljske. I tako će odustati od svoje radoznalosti, avanturizma, nezavisnosti, osećaja da može samo, uživanja u samostalnim aktivnostima, da bi zadržalo odnos i roditeljsku ljubav.
S druge strane, saosećanje, briga o drugima, poistovećivanje sa drugim, udovoljavanje drugima, zavisnost u odnosu i lojalnost će biti podržavani, te će ove sposobnosti dete razviti u velikoj meri. Prema roditeljima će se i u odraslom dobu osećati dužnost koja opterećuje, krivicu i potrebu da im se oduži.
Osnovna poteškoća je što identitet ove osobe nije nikada do kraja izgrađen, jer detetu nije bilo dozvoljeno da razvije nezavisnu ličnost, različitu od roditeljske. Dete tako izrasta u odraslog veoma osetljivog na migove, potrebe i zahteve drugih, kome se ceo život vrti oko odnosa. Neće tačno znati šta je njemu potrebno, ali će druge odlično čitati i daće sve da im to pruži. I ne samo to, nesvesno će im se prilagođavati i postaće baš ono što drugi žele da oni budu.
Kako je zadovoljenje (nezavisnih) potreba označeno od strane roditelja kao sebično, javlja se osećaj krivice kada se oseti autentično zadovoljstvo, sreća i nezavisno postignuće. Takođe, teško im je da se sami pokrenu i, bez odgovornosti ka spolja (prema nekome ili nečemu), završe to što su započeli. Kada ostanu sami sa sobom često osećaju anksioznost, te beže u aktivnost da se ne bi suočili sa zastrašujućom prazninom sopstvenog društva.
