O meni
Moje ime je Višnja Isidora Divild Žeželj. Sa dva imena i prezimenom Divild bilo je sa jedne strane komplikovano, a sa druge zabavno živeti. Često je bilo potrebno i po nekoliko puta ponavljati kako se zovem, spelovati prezime, objašnjavati zašto baš imam dva imena, ko mi je koje dao. Između ostalog dobijala sam dva poziva za glasanjei poziv za vojsku, u koju ipak nisam otišla. Sve mi to nije bilo dovoljno, pa sam se 2011. godine udala i dodala još jedno prezime time dodatno zakomplikovala život.
U pošti naglašavam da sam sve to ja, da nisu dve osobe popunile uplatnicu, dobijam na kongresima dve akreditacije, dva uverenja… sve je to super dok plaćam samo za jednu osobu.
Po formalnom obrazovanju sam diplomirani pedagog, ali nakon završetka studija osećala sam da mi fali još znanja i alata koji bi mi dali veću šansu i više mogućnosti da se ostvarim na profesionalnom planu. Kako je rad sa decom uvek bio u centru mojih interesovanja, dalje usavršavanje nastavila sam u oblasti psihoterapije, te sam nakon više od četiri godine edukacije stekla zvanje inegrativni dečiji psihoterapeut.
Osnivač sam centra koji se bavi psihoterapijom i savetodavnim radom sa decom i roditeljima. Kako je moj posao usmeren većim delom na rad sa decom, a jedina tehnika koju u radu koristim igra, obožavam svoj posao i veći deo radnog dana provodim igrajući se – jednom rečju – uživam.
Kada se “ne igram” na poslu onda se “igram” mame, supruge, sestre, ćerke, snaje, tetke, ujne, zaove, kume, drugarice… Volim sve svoje uloge bilo da su stečene, dodeljene , birane, nametnute i trudim se da ih “igram” iskreno, požrtvovano, pošteno, sa puno ljubavi i uloženog truda kako bi “ igra” bila što bolja i svi “igrači” zadovoljni.
Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?
Mama sam postala u kasnim tridesetim. Svečano sam preuzela tu ulogu u maju 2017. sa punih 37 godina i ovaj svet obogatila sa dve divne, vesele, mile i prelepe devojčice. Irina i Ivona sada imaju 10 meseci.
Tek kada sam ušla u četvrtu deceniju života počela sam da razmišljam o ulozi majke, preispitivala sam se da li je pravo vreme, postoji li još nesto što bi želela da uradim, vidim ili proživim dok deca ne dođu na svet. Dok sam se ja tako pitala, godine su prolazile i biološki sat je užurbano radio. Savremeni način života i tempo kojim živimo, žurimo i jurimo, činio je svoje, i tako sam ja završila u procesu vantelesne oplodnje. Uspelo je iz prve, da li zbog pravog momenta, izbora lekara, moje rešenosti da to baš bude tada – ne znam, ali sam sigurna da se desilo u pravo vreme.
Znala sam da postoji velika šansa da budu blizanci ali nisam želela da verujem da se to meni može desiti, pa ipak desilo se. Bila sam uplašena i nesigurna da li ću moći, znati, umeti da se nosim sa novonastalom situacijom. Pitala sam se, kako je moguće posvetiti se dvema bebama u potpunosti istovremeno, jednako, biti tu za obe, a pritom imati samo dve ruke i samo 24 sata dnevno na rasoplaganju. Kada se na sve to doda znanje o ranom razvoju, odnosu, važnosti prve godine godine, afektivnoj vezanosti, nastaje prava zbrka koja je sigurno vodila u nesigurnost i osećala sam veliku brigu i strah. Svesna svega što mi se dešava, uspela sam da bar na neko vreme “isključim” sve što sam naučila, čula, čitala i da slušam samo svoju intuiciju, instikt i pratim njih dve. Sve je odmah bilo lakše, a uz to, prihvatala sam svu pomoć okoline koja mi se nudila. I dalje se pitam da li sam dobra mama obema i koliko uspevam da odgovorim njihovim potrebama, jer su one toliko različite kao da sam ih sa dve planete donela, a ne rodila gotovo istovremeno, u 2 minuta… verujem da ću se to pitati ceo život.
Biti mama bliznakinjama je veoma zahtevno, fizički veoma teško ali i inspirativno, interesantno, izazovno.
Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u u 20/30/40-im?
Nisam iskusila majčinstvo u 20-tim, ali sam gotovo sigurna da tada nisam bila spremna da se odreknem slobode, opuštenog i bezbrižnog života i kreiranja vremena samo za sebe. Te godine sam iskoristila da se družim, učim, putujem, upoznajem sebe i svet oko sebe. Ono što krasi 20-te je zasigurno više kondicije i verujem da je lakše podneti neke fizički zahtevne aktivnosti, dok neke zrelije godine donose iskustvo, znanje, ozbiljnost, staloženost, samopouzdanje.
Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?
Kada su Ivona i Irina imale oko dva meseca, počele su da kašlju i moje „stručno“ uho procenilo je da jako “krče”. Činilo mi se da je jedna vruća (leto je bilo pakleno, napolju je živa pokazivala minimum 40 stepeni) i već sam nas videla u bolnici sa visokom temperaturom koja ne spada. Ni sama ne znam zašto sam se tako bojala visoke temperature, ali panika je bila jača od razuma. Odmah sam pozvala druga koji je pedijatar i radi u porodilištu, bio je dežuran, objašnjavala sam mu šta čujem i kako mi izgledaju. Kako bi me umirio rekao je da dođem da ih pregleda. Za pola sata sam se stvorila sa dve bebe na mestu sa kog bebe odlaze, u porodilištu, mestu na koje će se njih dve možda vratiti, ali kada budu mnogo, mnogo starije. Trudne žene su me zaprepašćeno gledale sa dve nosiljke u rukama, a kada sam shvatila kako to sve izgleda – rekla sam u šali: “došla sam da ih vratim”…. a doktor, moj drug: “reklamacije ne primamo” . Naravno, nije im bilo ništa, ali ko bi to objasnio novopečenoj mami. Srećom nisu primali reklamacije i sada jedna prohodava, druga puzi, a mama će uskoro imati liniju kao iz gimnazijskih dana.
Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?
Teško je reči koje su to godine prave da bi se postalo mama. Mislim da su neke žene spremne i sa dvadeset, a neke nisu ni sa četrdeset. Sve to zavisi od strukture ličnosti, sistema vrednosti, vaspitanja, uverenja, sticaja niza okolnosti i životnih prilika.
Mislim da je važno zatvoriti neka poglavlja u životu kao što su školovanje, ostvariti planove koje smo procenili da su nam primarni, a bili bi neostvarivi uz majčinstvo. Sve to je značajno da ne bi u detetu tražili razlog neostvarenih snova i promašenog života i stavljali mu veliki teret na pleća sa kojim je veoma teško bezbrižno i slobodno živeti. Važno je i izabrati partnera sa kojim delimo slične životne vrednosti i u kog možemo biti koliko toliko sigurni da je spreman za ulogu oca, jer to je uloga koja se dodeljuje za ceo život.
Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?
Majka sam tek 10 meseci i za sada sam savladala neke veštine, da levu ruku koristim gotovo isto tako dobro i spretno kao i desnu, da spavanje računam kao precenjenu aktivnost, sluh mi je izoštren kao kod sove… Šalu na stranu, period koji je iza mene naučio me je tj. još uvek me uči strpljenju. Uz mnoštvo veština koje majka treba da poseduje, mislim da je strpljenje jedna od važnijih, ili meni ono nije jača strana pa ga tako rangiram.
U odnosu roditelj-dete pored bezgranične, bezuslovne ljubavi koju roditelj pruža detetu, mislim da je obostrano poverenje najvažnije za nesmetan rast i razvoj, kako deteta, tako i odraslih kao roditelja. Da bi mogli da gradimo poverenje bitno je da dobro poznajemo dete, njegove sposobnosti, veštine, talente, strahove, sklonosti i da znamo kada je vreme da ga pustimo da nesmetano istražuje svet oko sebe. Detetu omogućiti da veruje da smo tu za njega kad god smo mu potrebni da ga utešimo, prigrlimo, zagrlimo, obskrbimo “alatima” i “orudjem” za dalje istraživanje.
Ovo me niste pitali
Roditeljstvo je poziv za koji ne postoji škola, nema tog fakuleta koji će nam dati zvanje roditelj i naučiti nas da budemo dobri u tom poslu. Nema pripravničkog staža, mentora, državnog ispita pa da tek onda dobijemo priliku da samostalno radimo posao za koji smo tada stručni. Na sve to, nema penzije, traje ceo život. Niko nas ne sprema za najvažnije zanimanje koje za cilj ima formiranje zrele, stabilne, celovite ličnosti – formiranje čoveka, čoveka koji će jednog dana preuzeti mnoge uloge, a jedna od njih će opet biti da formira još jednog čoveka, a taj sledećeg i tako dok je čovečanstva.
Odgovornost je velika i ovu ulogu ne treba shvatati olako, ali ni kao nemoguću misiju. Svi odgovori leže u nama, svi znamo da budemo roditelji ako se opustimo, prepustimo, osluškujemo i sebe i dete. Nije pogrešno slušati savete mama, strina, tetaka, stručnjaka, ali o svemu treba promisliti i razmisliti da li je u skladu sa nama i detetom koje je ispred nas. Ako nismo sigurni šta uraditi i kako postupiti, zagledajmo se u naše dete i ono će nas usmeriti na pravi put. Uverena sam da deca znaju šta im treba od nas, kakvi treba da budemo roditelji baš našem detetu.
A kako je jezik koji dete najbolje razume igra, moramo se i svi mi podsetiti kako se igra slobodno, bez jasnih pravila, nevino, dečije, i sigurna sam da smo tada na pravom putu da budemo najbolji roditelj našem detetu.
Izvor: Detinjarije.com
