Gde ima igre, tu uvek ima viška: više nego što bi trebalo da bude da čovek prosto samo jeste. Usredsređenost i praktičnost u ovoj situaciji jeste niže i prevaziđeno. Čovek je iskočio iz sopstvenog bića. Višak bića. Ko se igra, on rasipa, svojim viškom blista i rasipa ga. Igra je radost; gde god pogledaš, vidiš da je sve radost; što god čuješ, čuješ da je radost; čega god se takneš, osetiš da je radost. I ovom radošću prožet višak, ovaj preliv viška: to je sloboda. Ali ne samo sloboda: čistota. Greši onaj ko veruje da svetom upravljaju najviši: Uzrok, Cilj, Smisao, Zakon. Ne. Najviše je upravo suprotno ovome, odnosno više od toga: ono što je prevazišlo uzrok i cilj i smisao i smer. To je božansko: sloboda, igra. To je jedino dostojno bogova: igrati se. I u istoriji sveta se ne smeju gledati pravci, nego igre. Ispravno shvaćen život: igra.
Bela Hamvaš, mađarski pisac i esejista
Izvor: Fenomeni
