Deca imaju samo jednu obavezu u životu, a to je da se igraju. Oni treba neprestano da skaču, da se igraju i da trče. Nema veze što će se ponekad i povrediti. Mozak se razvija stimulacijom, a najveća stimulacija je igra.
Ono što svi roditelji treba da znaju jeste da dete negde u uzrastu od pete do šeste godine postaje socijalno biće. To je važno zato što roditelji često biraju pogrešne sportove za decu, pa tako mališane u uzrastu od tri ili četiri godine upisuju na fudbal. To je besmisleno. Dete do 5 godina je sebično, živi u svom svetu. Ni njihovi drugovi nemaju prema njima taj osećaj prijateljstva koji će imati kasnije, prema tome, kolektivni sportovi nisu za malu decu, ispod šeste godine.
Ako ih i pošaljete na kolektivni sport, možete da očekujete da će da uzme loptu i da ide od gola do gola jer ne ume da igra timski u tom uzrastu. Tek sa šest godina oni treba da budu uključeni u kolektivne sportove i razviće interakciju. I naravno da će ta interakcija biti mnogo bolja ako je dete provodilo vreme sa drugom decom. Društvo deci su druga deca, ne babe i dede. To im nije prirodna sredina. Dešava se da mi majka dovede dete na pregled i da dođe sa svojom majkom, detetovom bakom, pa onda ta baka vodi glavnu reč. Ja njoj onda kažem: Vi možete da referišete svoju ćerku kad je tu pošto ste vi nju rodili i znate o njoj sve, a ovo dete je rodila druga žena i ona je ta koja treba da priča o detetu, a ne baba.
Vratiću se sad na čuvenu Piježeovu teoriju o razvoju koja kaže da dete treba da uči kroz igru. Mi smo sad naučili da je to jedino pravo učenje, kroz motoričku aktivnost. Što više motoričke i fizičke aktivnosti, više će se razvijati intelekt. Dakle, ne ono sedenje u kući i besomučno čitanje knjiga po čitav dan. Naravno da i to treba i da je i to veoma korisno, ali mozak predškolskog deteta se prvenstveno razvija kroz pravu igru. Razume se da ovde ne mislim na video-igre. Izučavano je kako se razvija i kako izgleda mozak deteta koje provodi puno vremena igrajući video-igre. To je jedna redukovana moždana aktivnost, razvija se samo taj vizuelni korteks gde dolaze vizuelni stimulusi i taj motorni korteks. Ništa drugo se ne razvija.
Dete koje se igra s drugarima smišljajući razne igre i priče angažuje različite delove mozga i to je ono što je njima zapravo potrebno. Dakle, decu treba voditi u vrtiće, igraonice, mogu da odigraju poneku igricu, ali s tim ne treba nikako preterivati.
Kojim sportom treba da se bavi predškolsko dete
Dete predškolskog uzrasta je individua za sebe i idealno je da trči i vozi bicikl. I plivanje. To je jedan od najkorisnijih sportova jer opterećuje ravnomerno sve grupe mišića, a istovremeno se uči i disanje. To je najbolji aerobni napor.
Školsko dete već može da bude na nekim kolektivnim sportovima. Ja svakako ne preporučujem teretane za klince iz više razloga. Ima dosta dokaza da oni koji se bave ekstremnim naporima imaju hipertrofiju srčanog mišića. Kad čujete da je neki mlad sportista, čak i dete, umro na terenu, to je najčešće posledica hipertrofije srčanog mišića.
Fizička aktivnost je najbolja prevencija svake bolesti, to treba da znate. Šetnja je blagotvorna za sve vrste bolesti.
A što se tiče zdravog detinjstva, ne postoji baš neki recept. Zdravo detinjstvo je ono koje je najvećim delom u igri, interakciji sa drugom decom i roditeljima i još jedan važan element je – kvalitetna ishrana.
Dr Branimir Nestorović o zdravom razvoju deteta, u emisiji „Zdravo sa doktorom Branimirom Nestorovićem” na LinkTV.
Izvor: Zelena učionica
