Ako vaše dete laže, to znači ili da vas se plaši, ili da vas podražava. Ako od deteta hoćete istinu, nemojte da ga lažete. Ova preporuka nije moralne prirode, jer svi mi povremeno lažemo. Ponekad lažemo da ne bismo povredili nečija osećanja, a naravno, lažemo i o sebi, kad nas optužuju za egoizam ili uobraženost. Umesto da detetu kažete: „Mamu boli glava! Budi miran!“ – bilo bi bolje i poštenije da viknete „Prestani sa tom prokletom galamom!“ Međutim, to možete slobodno da kažete samo ako vas se deca ne plaše.
Za porodičnu laž ima dva motiva: nastojanje da se dete lepo ponaša i želja da mu se ureže u svest roditeljska savršenost. Koliko će očeva i nastavnika istinito odgovoriti na ova pitanja deteta: „Da li si se ikad napio? Da li si ikad psovao?“ Upravo strah od ovakvih dečijih pitanja čini roditelje licemerima.
U društvu punom laži, roditelju je izuzetno teško da bude pošten. Lažući, roditelji pokazuju neverovatno neznanje u pogledu štete koju nanose detetu. Oni mogu da nanesu toliku štetu detetu svojim lažima i zabranama, zato što su osećanja neuporedivo važnija od znanja. Oštećenje više trpi detinje srce nego glava.
Aleksandar S. Nil, Slobodna deca Samerhila
Izvor: Detinjarije.com
