Edukacije, tablice, formulari, nepregledna administracija, roditeljski pozivi, dete s posebnim potrebama, individualni programi , vršnjačko nasilje, formativno ocenjivanje, nadaren u razredu kojem je dosadno… sve to u jednom danu. Nekada i samo u jednom času.
Burnout syndrome ili sindrom izgaranja je skup psihofizičkih simptoma koji nastaju kao posledica poteškoća i problema na radnom mjlestu. Ovaj pojam nije izmišljotina 21. veka. Zabeležen je puno ranije, iako se je njegova pojava ogledala u drugačijim simptomima.
Novi oblici opterećenja na radnom mestu
Ono što su nekada bile fabrike, buka, opasni ili štetni radni materijali…danas su to mahom (loši) međuljudski odnosi, ali i preopterećenost radnim obavezama.
I jedni i drugi su ostavljali i još uvek ostavljaju traga na psihičko i fizičko zdravlje radnika.
Obeležja sindroma sagorevanja na radnom mestu:
– emocionalna i fizička iscrpljenost
– negativan ili ciničan stav prema kolegama, nadređenima i klijentima
– negativan stav o smislu vlastitog rada ili potpuni gubitak istog.
Uzroci preteranih psihičkih opterećenja na poslu:
– nepovoljna radna klima (loši međuljudski odnosi s kolegama i nadređenima)
– nepravedno postupanje nadređenih
– jednoličnost i monotonija posla
– užurbanost, često nemogući rokovi ili količina posla nesrazmerna vremenu potrebnom za njegovu odradu.
Posledice: unutrašnji otpor prema poslu koji prikrivamo rezigniranošću, čime naše unutrašnje nezadovoljstvo, nažalost ne postaje manje.
Reči nauke
Složena ispitivanja i istraživanja s područja medicine rada ističu nekoliko vrsta zanimanja u kojima se sindrom izgaranja smatra posebno izraženim. Uglavnom se tu radi o zanimanjima za koja je specifičan neposredan rad s ljudima, a istraživanja sprovedena u Nemačkoj na prvo mesto među najstresnijim zanimanjima stavljaju učiteljsku profesiju. 49,5 % nemačkih prosvetnih radnika odlazi u prevremenu penziju zbog zdravstvenih problema uzrokovanih stresom na poslu, a za one mlađe su osnovane specijalizirane klinike za rehabilitaciju i oporavak “pregorelih učitelja”.
Nisam uspela da nađem nikakav pisani trag sličnog ozbiljnog istraživanja sprovedenog na istu temu u na našim prostorima, no uverena sam kako rezultati ne bi bežali daleko od nemačkih. Naravno, većina mojih starijih kolega, nažalost, ne može priuštiti prevremenu penziju, niti sam čula da postoji ikakva ozbiljna rehabilitacija čak niti u vidu obične psihoterapije koja bi se specijalizirala samo za nastavničko zanimanje.
Zašto su škole postale mesta izrazitog stresa na radnom mestu?
Istraživanja su pokazala da su stresu posebno izloženi oni zaposlenici od kojih se očekuje emocionalna angažiranost na radnom mestu.
Tome treba pridodati i nezaobilaznu činjenicu kako se međuljudski odnosi u prosvetnoj delatnosti odvijaju na čak nekoliko vrlo zahtevnih nivoa:
– odnos s kolegama i saradnicima
– odnos s nadređenim u ustanovi i odnos s nadređenim ustanovama
– odnos s učenicima
– odnos s roditeljima učenika.
Činjenica je kako su učenici unatrag nekoliko desetina godina postali izuzetno zahtevni i teški saradnici. Nemačko istraživanje govori o sprezi opadanja roditeljske pažnje i vremena koje roditelji posvećuju deci sa sve većim nemirom, teškoćama prilikom postizanja pažnje i fokusiranosti na rad kod učenika. 15% učenika pati od neke vrste psihofizičkog zdravstvenog poremećaja ili zbog različitih bolesti, poteškoća u razvoju ili problema prilikom savladavanja gradiva zahtieva poseban pristup u nastavi. Svi ti problemi koje “učenik u školu donosi od kuće, iz svoje PORODICE” postaju dodatni izazov za nastavnika.
U takvoj situaciji učitelji postaju teški fizički radnici u učionicama. Neke zapadne zemlje donekle pokazuju razumevanje za novonastale situacije, pa se sukladno broju dece s posebnim potrebama s kojima radi, učitelju smanjuje broj sati nedeljno koje provodi u nastavi.
Kod nas je situacija pak potpuno obrnuta. Sa svakim detetom koje zbog specifičnosti svojih psihofizičkih poteškoća zahteva prilagođeni ili individualni pristup u učionici, učitelj osim dodatnog neposrednog rada s njim “na poklon dobije” i još nekoliko tablica i formulara nenadmašne nam birokracije koje treba popunjavati na godišnjem, mesečnom, nedeljnom nivou. Da ne računamo svakodnevni rad sa decom.
Roditelji postaju sve teži saradnici. Gledajući u proseku i iz svog iskustva, većina roditelja ostaje realna kada su u pitanju njihova očekivanja od škole, no dovoljno je da imate dvoje učenika s “teškim roditeljima” koji će u potpunosti “začiniti” školsku godinu.
Elektronski dnevnici su smanjili dolazak roditelja na individualne razgovore, no oni omogućuju brzi protok informacija što često ima kao posledicu telefonske pozive roditelja (ne, ne obraćaju pažnju na radno vreme, zovu ponekad i vikendom!) u kojima traže objašnjenje pojedine ocene, zabileženog komentara nastavnika i slično.
Stalni stres na radnom mestu vodi prema ozbiljnim psihosomatskim oboljenjima
Još sam pre petnaestak godina u stručnom časopisu pročitala kako u Nemačkoj postoje specijalizirane rehabilitacijske klinike za “učitelje koji su sagoreli na svom radnom mestu” i kojima treba nekoliko meseci odmaranja. To su odmarališta koja su po visokom standardima uređene institucije, smeštene u mirnom mestu punom zelenila, koje osim stručne pomoći svojim pacijentima-učiteljima nude celu lepezu zanimljivih sadržaja kojima se mogu baviti (i pritom biti korisni) dok su na bolovanju.
Kod nas tako nešto zvuči poput SF-filma ili utopije, budući da je i poseta psihologu za nas još uvek tabu tema.
A izazova na radnom mestu je svaki dan sve više!
Zanimljivo je kako ni strukovni sindikati nikada ne spominju ovu temu. Čak niti onda kada se govori o težnji boljim uslovima rada, niko još ne spominje organizirani oblik ozbiljne brige za psihičko zdravlje prosvetnih radnika
Izvor: Marija Galović / Zelena učionica
