Aleksandar Tkačenko je ruski psiholog i pisac, čiji je tekst „Ne mogu da se izborim sa uvredom“ preuzet iz njegove knjige „Snežna osećanja“, koju je objavila moskovska izdavačka kuća „Nikeja“ 2020.
NE MOGU DA SE IZBORIM SA UVREDOM
Sa stanovišta psihologije, osećanja ne mogu da budu „pravilna“ ili „pogrešna“, ona ne predstavljaju glupu ili opasnu grešku, već prosto ono što čovek proživljava. Svako osećanje je stvarno, svako zaslužuje pažnju i uvažavanje. Tim pre kada iza njega stoji bol, patnja, duševna rana.
Uvređenost koju je kod mame izazvalo njeno malo dete veoma je snažno i mučno osećanje. I kada se ono potcenjuje, proglašava „pogrešnim“, i detaljno se objašnjava umornim, iscrpljenim mamama zašto ne bi trebalo da ga imaju, to je otprilike isto kao da čoveku kojeg boli zub obrazlažemo zašto je sam kriv za tu tegobu.
Mame se ljute na svoju decu. To je činjenica u njihovom emocionalnom životu. Ona nastaje u uslovima dugotrajnog stresa, izazvanog premorom, hroničnom neispavanošću, odsustvom podrške bliskih, velikom odgovornošću za život i zdravlje deteta. I nema sumnje da je negativno ocenjivanje te činjenice nerazuman i bezdušan pristup, koji gorčini uvrede samo pridodaje gorčinu krivice zbog te uvrede. Pokušaćemo zato ovde da pokažemo šta je zapravo uvređenost kao osećanje, da opišemo mehanizam njenog nastanka i porazgovaramo o tome kako se boriti s tim bolnim osećanjem.
Kad se gaze naše granice
U psihologiji, uvređenost ima nekoliko imena. Na primer – neiskazan zahtev. I zaista, ona se javlja onda kada smatramo da je neko povredio naša prava, omalovažio nas, pričinio nam bol, ali mi iz nekih razloga nismo mogli da zahtevamo od njega da prekine tako da se ponaša.
Uvređenost se takođe naziva dečjim osećanjem. To nipošto ne znači da jedino deca mogu da budu uvređena. Prosto, dete u opštenju s roditeljima veoma često nije u mogućnosti da iznese svoje zahteve i prinuđeno je da guši iskrsla osećanja, jer iz lošeg iskustva već zna da se njihovo otvoreno ispoljavanje neće dobro završiti po njega. I koja to osećanja dete mora da skriva u opštenju s tatom, mamom, bakom? Naravno – bes, ljutnju, nezadovoljstvo, gnev. Kao svako živo biće, i dete povremeno ima ta osećanja. Međutim, svi njegovi pokušaji da ih iskaže roditeljima, uglavnom se presecaju, ponekad vrlo grubo.
Otuda još jedna definicija uvređenosti – potisnut bes. U suštini, uvređenost je složeno osećanje sastavljeno od dve prostije komponente – sažaljenja prema sebi i besa prema onom koji nas je uvredio. Javlja se u situaciji kada čovek, protiv svoje želje, mora da suzbije bes, da ga „pritaji“ i ne dopusti mu da se izlije na vinovnika bola.
Konstruktivnost besa
Ma koliko to bilo neobično, uvređenost ima i vrlo konstruktivne funkcije, koje omogućavaju da se svedu na minimum opasne posledice konflikta između bliskih ljudi. To je značajno jer najsnažnije doživljavamo bol i nepravdu od strane onih koji su nam veoma važni, koje ne bismo želeli da izgubimo. Kada nam nije previše stalo do odnosa sa osobom koja nas je povredila, obično pružamo odgovarajući otpor, branimo se ili napadamo shodno stepenu ugroženosti. Potpuno je druga priča kada nas uvredi čovek s kojim ne želimo sukob. Upravo tada smo i primorani da gušimo u sebi agresiju i da izvesno vreme živimo s tim potisnutim besom dok se naša osećanja koliko-toliko ne stišaju i ne dobijemo priliku da ih saopštimo bez vike i lomljenja posuđa. U želji da izbegnemo razdor, odustajemo od trenutne samoodbrane. Pa i pored toga ne prestajemo da osećamo bol, uvređenost i veoma nam je žao sebe. Taj gorki koktel od pritajenog besa i samosažaljenja manifestuje se vrlo konkretno na telesnom nivou – u vidu drhtavih usana, očiju punih bola i razočaranja, nervoznih pokreta. Ili pak, ako je u reakciji više besa nego samosažaljenja – u vidu stisnutih vilica, čvrsto skupljenih usana, ukočenog pogleda. Takva spontana uvređenost istovremeno je kočnica za agresivan odgovor uvređenog i važan socijalni signal uvrediocu, koji mu pomaže da lako otkrije da su njegove reči ili postupci prouzrokovali bol i da je potrebno hitno ispravljanje situacije. Doduše, ovo se dešava kada su oba učesnika u konfliktu zainteresovana za nastavak odnosa i poseduju određen stepen emocionalne zrelosti koja im ne dozvoljava da se „zaglave“ u toj fazi. Kada malo utihne bol od uvrede, uvređeni dobija priliku da je pokaže partneru, da iskaže svoja osećanja, a onaj koji je naneo uvredu – da ispolji sažaljenje, nežnost, zamoli za oproštaj. Uvređenost, u tom slučaju, ima funkciju sličnu svetioniku, koji u olujnoj noći signalizira kapetanu: Pazi, tvoj brod je skrenuo s kursa i pliva pravo na hridi.
Ovo su, dakle, normalne funkcije uvređenosti u odnosima emocionalno zrelih ljudi, koji ne žele da manipulišu. Međutim, dešava se da su odrasli navikli da izražavaju svoje potrebe samo na takav „dečji“ način, kroz uvređenost. Čvrsto stisnute usne i ukočen pogled mogu tada da postanu moćno sredstvo uticanja na partnera, emocionalna „klešta za mučenje“, kojima će ta nedorasla deca stalno jedno iz drugog čupati sve i svašta – od uveravanja u ljubav i vernost do putovanja na more ili kupovine novih kola.
