Druga nedelja života jednog prosvetnog radnika koji se odvija u Vajber grupama bliži se kraju…
Ne bih sada da opisujem kako je meni bilo prvih dana jer bi se ova moja priča pretvorila u žalopojku, a to mi nije cilj. Ukratko, kao neko ko je do pre samo par nedelja umeo da koristi samo imejlove, ozbiljan e-dnevnik i neozbiljan Fejzbuk… Za manje od tri dana morala sam da “savladam“ sve potrebne veštine drugih vrsta komunikacije.
Na časove obuke “a la Vuk Samouk“ išla sam na Jutjub i guglala konkretna pitanja – Kako se formiraju Vajber grupe; Kako dodati nove članove; Kako postaviti link novoformirane grupe u glavnu… Tako da sam se malo pomerila sa početnog nivoa.
Prvoosnovana grupa bila je “nastavnička kancelarija“ u koju sam ubačena kao kofer. Sada sam ja glavni “ubacivač kofera“ u grupama koje moram da formiram sama jer imam pet razreda i deset odeljenja u kojima predajem… Baška još nekoliko grupa za odeljenje u kome sam odeljenjski starešina… Do današnjeg dana, član sam 14 grupa u kojima moram da se oglašavam. U pomenutim grupama – bendovima uglavnom cvrkućem ko vrabac, ali povremeno zagrakćem i ko gavran. Što se pomenutog “graktanja“ tiče, samo da podsetim da nastavnici još uvek ne rade na baterije i da svi imamo svoje potrebe i lične probleme i van ove onlajn škole.
Kao i sve u životu, svako zlo koje nas zadesi donese nam i neke nove izazove… Meni, lično, donelo ih je previše… Verujem da je isto i/ili slično mojim kolegama, učenicima i njihovim roditeljima. Završiće se i ovo čudo kad-tad. Moj cilj i očekivani ishod na kraju ove nastave na daljinu, za sve nas, je da ostanemo fizički i mentalno koliko-toliko zdravi i da iz ovih Vajber (g)rupa izađemo pametniji, bolji i da, konačno, svi naučimo da čuvamo i cenimo sve ono što smo imali na dohvat ruke pre ovog vrtloga novonastale situacije.
Za kraj, jedan apel resornom Ministarstvu: “U situaciji vanrednog stanja, prestanite da nas zatrpavate upozorenjima na to da ne vodimo redovnu administraciju. Ne zaboravite da smo mi prosvetni, a ne administrativni radnici… Ne zaboravite da je svako od nas silom prilika postao Veliki Brat i da tek sad imamo priliku da nadgledamo “situaciju na terenu“… Bolje vidimo muke svojih đaka i njihovih roditelja, bolje upoznajemo kolege sa kojima već dugo radimo i pre ove sajbernastave…
Ne zaboravite da smo i mi prosvetni radnici takođe roditelji male dece, dece školaraca, dece koju ne stižemo više da viđamo čak ni putem Skajpa… Pustite nas da, konačno, radimo svoj posao za koji smo se školovali i koji većina nas predano radi već 10, 20, 30… godina. A vi, za to vreme, malo gledajte i svoj posao – izgleda da ga vi, ipak, imate najviše. Za početak, pokušajte da kontaktirate muzičkog urednika najgledanijeg televizijskog kanala i naložite mu da promeni plej-listu dok traje “mali odmor“ da ne kažem – intermezzo.
Autor: Marina Raičević, profesor engleskog jezika iz Bora
Izvor: Zelena učionica
