Piše: Jovana Kešanski
Nemoj da mi neko dolazi da se žali na tebe.
Idi trotoarom.
Posle škole, odmah kući.
Uradi prvo domaći.
Javljaj se na ulici starijima.
Idi mi po cigare.
Ne ulazi u nepoznata auta, ne uzimaj ništa od nepoznatih ljudi, ne prilazi nepoznatim ljudima.
Dobićeš “menzes”.
Nemoj da te vidim da pušiš.
Da si se vratila/vratio kući do dvanaest.
Zatvori oči (kad se Mira Furlan valja sa njih dvoje u plićaku)
Mrš u sobu.
…
I recimo to je bilo tih čarobnih desetak rečenica na kojima se bazirao odgoj dece nekad.
Ne sećam se da su roditelji meni i drugarima pričali o drogama, seksu, sigurnom seksu, masturbaciji (mislili smo da nas je đavo zaposeo), lošim uzorima, pubertetskom divljanju hormona.
To se pisale turšije i polutke preko sindikata, kupovali regali od 100 kila, ceo komšiluk unosi, sobe na kredite, letovalo po hrvatskom primorju, obilazio Đerdap, borilo se za dobijanje stanova od firme.
Ponekad se čeljad vodila na Dunav, gde nam se namaže leba i paštete. Štitili nas od sunca ten sanom i posle kod kuće jogurtom, spavamo kad se ugasi svetlo, čutimo kad tata odmara, u gostima dižemo dva prsta kad bi da piškimo ili ustanemo od njih. Uzimamo samo jedan kolač sa tanjira.
Škrti zagrljaji. škrto pokazivanje ljubavi.
Nije stvar tada bila u disciplini, NISAM ZA TO, već u granicama koje su nam bile povučene, a to je ono što današnja deca nemaju.
Jer nema ko da im ih povuče, jer ne zna gde treba da povuče (što je čudno jer smo mi deca tih roditelja izrasla u današnje roditelje), jer se plaše ili nisu prisutni da ih povuku.
A kada nema granice to je kao da možeš preko litice, i čini mi se da se upravo to dešava.
Jesu li nas našli roditelji zeznuli ili ne?
Izvor: Lola magazin
