Jutros sam imao jednu jako zanimljivu i prijatnu obavezu. Kao i svake godine predškolska ustanova u koju trenutno ide moj sin, organizovala je “druženje sa roditeljima”. Taj dan roditelji dođu zajedno sa decom i osmisli se aktivnost kojom će se zajedno baviti.
Sjajna ideja. Kao i prošle godine sa Milicom, tako sam i sada insistirao da sa Svetozarom, umesto podrazumevanog roditelja mame, idem ja.
Prošle godine smo pravili kostim, a ove ukrašavali neki maramu. Da ne dužim oko detalja, sve što smo pravili jako je lepo ispalo, a oba druženja su bila jako slična. Prvo, roditelji oko trećine dece uopšte nisu došli. Drugo, osim par dece, sva su odustala od posla posle prvih nekoliko minuta i krenula u jurnjavu, a njihove mame su i dalje vredno radile ne primećujući gubitak smisla same aktivnosti. Treće, u mnoštvu divnih mladih mama jedini tata sam bio ja.
Posmatrajući oba druženja, mogu se izvući dva zaključka:
1. Roditelji ne rade dovoljno sa decom, i tu mislim na pravi rad, a ne na igranje ili domaće zadatke.
2. Tate se ne bave dovoljno decom. Tačnije, negde se ne bave dovoljno, a negde nimalo. Razumem da je vreme teško i da se mora mnogo raditi da bi obezbedila egzistencija. Ali odrastanje dece neće sačekati “neke bolje dane”, ono prolazi i šta uradimo sad to ostaje za navek i nama i njima.
Pored toga, kod svakog roditelja postoji mnoštvo aktivnosti koje same po sebi nemaju nikakav smisao, a vreme uloženo u njih bilo bi mnogo plodnije ako bi se uložilo u decu. Ako bi svi smanjili druženje sa televizorom, fejsbukom ili kafanom samo za pola, i to vreme provodili sa decom, stopa maloletničkog kriminala i narkomanije bi se smanjila višestruko.
Mnogo više volim priču o dečijim potrebama nego o dečijim pravima. Dečaci imaju potrebu da odrastu u muškarca, a kako je najzastupljeniji oblik učenja kod dece učenje po modelu, to znači da im je za to jednostavno potreban model. Ili kako se to kaže, neko na koga će se ugledati. Neko od koga će naučiti da rade, da razmišljaju, da budu srećni, da plaču kad treba, da zaštite drugog, da cene poštenje i doslednost i još mnogo toga.
Bez dobrog primera kakav bi muškarac trebao biti, dečaci će verovatno postati agresivni, pasivni, feminizirani, buntovni ili gejevi. Svaki od ovih oblika oblika ponašanja ima, eventualno pored drugih, kao glavni uzrok sindrom odsutnog oca.
U narodu je prisutno jedno verovanje koje kaže da je majka stub porodice koju otac treba da obezbedi spolja. To je u neka druga vremena imalo smisla, ali danas svodi ulogu muškarca na donatora sperme i novca. Naravno, od toga postoji važnija uloga za muškarca u porodici. Ko hoće da od dece dobije titulu Oca, on mora da im donira celog sebe.
Autor: Mirko Mitrović
Izvor: Zelena učionica
