Gubitak bebe donosi ogromnu bol, čak i kad se radi o gubitku bebe u prvim nedeljama trudnoće. Svaka žena se sa ovim gubitkom nosi na svoj način. Tuga lomi, posebno ako je i dalje prisutna jaka želja za detetom, odnosno novom trudnoćom. Mame na forumima svoje izgubljene bebe često nazivaju anđelima, a o svojim osećajima nakon spontanog pobačaja pisale su i korisnice Ringeraje u temama na forumu. U nastavku teksta možete pročitati emotivne ispovesti Ringerajki nakon gubitka njihovih beba.
„Ne osećam se. Nikad me u životu ništa nije ovoliko bolelo. Ne mogu da dišem… stalno mislim na njega i jako jako ga volim. I nedostaje mi. Imam jedan ružan, beskonačan osećaj praznine u stomaku. I stalno mislim na njegove prstiće na nozi sa UZ snimka… jer mi je od njega ostao samo jedan UZ snimak… a tako sam čekala dan kada ću ga zagrliti. Ali čak iako nikad više ne budem imala dece, ja vec imam njega, svog sinčića.“
„Kada su mi rekli da se ne čuju otkucaji srca poželela sam da i mene nestane jer sam mislila da se nikad neću izvući iz toga. Plakala sam danima neprekidno, košmari su me ubijali, nisam smela ni da zaspim. Ali tada mi je neko rekao najveću istinu, a to je da ako želim jednog dana bebu, prvo ja moram biti dobro jer ako nema mene, neće biti ni bebe.“
„Ne znam ni da li imam snage da sve ovo napišem, danas je bio dan mog termina porođaja a ja umesto da sam srećna sedim sama, očajna, uplakana jer moje bebe nema. Mnogo mi je teško, bila trudna 9 meseci, porodila se a bebu nisam donela kući. Ne znam zašto se to desilo ne znam da li ću dobiti ikakav odgovor na to, da je postojao razlog ili ću na kraju morati da kažem da je bila Božja volja a to ne mogu nikako da prihvatim. Trudnoća je bila u redu, bebica je lepo napredovala , sve je bilo savršeno a onda samo, malo srce je prestalo da kuca i moja beba više nije bila živa. Pre 21. dan sam morala da rodim svog sina koji nije bio živ. Bol i tuga.“
„Ustajem, prazan osećaj me kida, kuvam kafu gorku, a znam da ništa nema gorče od ovog osećaja praznine. Da mogu da vratim vreme samo 7 dana u nazad. Kada je sve bilo normalno, jaka sam govorim sebi. Necu da klonem duhom. Nisam jedina ima i gorih i težih gubitaka. Stežem grudi, srce mi lupa nenormalnom brzinom, imam osećaj da boli. Kazu srce ne može da boli. E pa lažu, moje boli. Suze su već ukopale brazde na mom licu, plašim se ogledala. Sneg napolju je prekrio sve, i sve je belo, prazno. Hocu život svoj ja di mi se vrati. Pala sam na dno, razbila sam se, brišem krv sa rane na duši, ali je i dalje tu. I znam sa vremenom prestaće da krvari, ali ožiljak ostaće“
„Naše priče ne bi smele da budu stvarne.
Valjda ovo što nam se desilo ne može ni kao opcija da se zamisli dok se ne desi.
Kada sam otisla na kontrolu u 15. nedelji nije više bilo srcane radnje. Ležala u sobi sa trudnicama, gledala stomačic i pitala svoju bebu zašto je umrla. Na indukciju nisam ni najmanje reagovala. Nekako mi je i drago što ni moje telo nije htelo da je pusti…“
„Ja i dan danas razmišljam kako bi on izgledao i kako bi se zvao i kakav bi bio. Najjednostavnije mi je da prihvatim: smrt bez razloga, da ne prebacujem sebi i drugima zašto se nije rodio ( inače sad bi imao devet godina). I neću da lažem i danas boli, ali tu je ćerka. Da je sreće imala bi starijeg brata.“
„Tačno se sećam odlaska u porodilište,sa suzama. Vadim kesu za bebu iz moje „porodiljske“ torbe (pelene, bodiće, kremu), vadim a ruke mi se tresu, jedva stojim.. Tuga, neopisiva.. Idem u porodilište, a znam da ću se vratiti kući praznih ruku..“
„Ja sam samo čekala da bol prođe, svaki novi dan je bio nova borba. Sa samom sobom, sa suprugom, sa roditeljima, sa tužnim licima mojih prijatelja, sa sažaljivim pogledima poznanika. Često sam plakala od tih pogleda, jer me uvek podsete na moj gubitak. Strašno je…“
„Ne mogu opisati svoju tugu dok sam bila u porođajnoj sali okružena drugim trudnicama. One su znale da će posle velikih muka i bolova čuti glasić svoje bebice. Ja sam samo čekala da se noćna mora završi,bez reči „Bravo mama, čestitamo!…“ Sve vreme porođaja sam plakala…“
„Bila sam na sredini 13. nedelje i uopšte nisam krvarila. Dijagnoza – missed abortion. Imala sam osećaj kao da imam noćnu moru iz koje ne mogu da se probudim. Ni najgorem neprijatelju to ne bih poželela!“
„Ja sam tu noć osetila bol u grudima, borila sam se za vazduh, kao što se on borio i znala sam da se umesto molitve za život molim za dušu svog anđela koji je otišao a da ga mama nije ni dotakla …“
Izvor: Ringeraja
Uporna da postane majka: Posle 15 pobačaja, ima četvoro dece
