Piše: Ivana Mićić, Mama zašto
Bila jednom jedna Jovanova mama ispred jednog ogledala u liftu, jednog kišnog ponedeljka. Odraz u ogledalu joj je rekao više stvari.
Prvo, svakako najvažnije, bilo je to da opet nije u subotu pozvala na vreme frizerku da zakaže feniranje za nedelju kako tog kišnog ponedeljka u liftu ne bi na glavi imala roze gumicu za kosu sa koje je visio plavi medvedić sa mašnicom oko vrata. Drugo, nikako manje važno, bilo je to da je neseser za šminku opet nestao u moru neopeglanog veša koji je u petak uveče nakon što se našminkala odlazeći na slavu kod svekrve, vešto zgurala u mračne dubine svog garderobera zajedno sa neotpakovanim igračkama i obojenim slatkišima koje krije od dece. I treće, nikako najmanje važno iako poslednje, bilo je to da je u rukama držala tri para ruku i trideset oštrih dečijih noktiju koje je zaboravila sinoć da iseče.
Bila jednom jedna Sinišina mama ispred jednog lifta, jednog kišnog ponedeljka na sedmom spratu jednog novobeogradskog solitera. Po ulasku u lift sačekalo je neprijatno saznanje da je neko u toku noći opet otkinuo ogledalo i da će opet morati da se našminka u kolima i tako doda još tri minuta kašnjenja na postojeće kašnjenje u školu od pet minuta. U nedostatku ogledala, pažnju je usmerila na osmogodišnjeg Sinišu, đaka drugaka sa preteškim rancem na leđima.
– Opet su ti prljave naočare? Koliko puta treba da ti kažem da obrišeš stakla pre polaska u školu? Nije ni čudo što prepišeš sve pogrešno sa table! Daj mi ovamo te naočare!
Nakon što ih je vešto prebrisala svojom uredno popeglanom bluzom na kojoj je visila kartica sa natpisom naziva banke i titule na koju je bila naročito ponosna, mama je ljutito izjurila iz lifta ostavljajući za sobom sanjivog dečaka sa naočarima u rukama.
Bila jednom jedna Momčilova mama ispred jednih sigurnosnih vrata u jednoj luksuznoj zgradi jednog zelenog naselja na Novom Beogradu. Čekala je ispred sigurnosnih vrata svog sigurnog supruga i malenog, osiguranog Momčila kako bi se svi zajedno uputili ka jednom hidrauličnom liftu za automobile. Nakon što su sa par klikova zaljučali sigurnosna vrata i otključali automobil, udobno su se smestili u svoja topla sedišta na trećem spratu zgrade. Tata za volanom, mama za tabletom pored njega, Momčilo za telefonom iza njih. Ispred automobila veliko osvetljeno ogledalo a u njemu porodica Momčilović smeštena iza svojih malenih ekrana i dugmića. Putuju.
Bila jednom jedna škola i u školi jedna učionica “II-4” a u učionici jedna raspoložena učiteljica sa jednom temom za pismeni sastav iz srpskog jezika – “Osoba koju najviše volim”.
Podelila je radne sveske i sada sa smeškom gleda svoj lik u ogledalu okačenom iznad lavaboa u učionici. U ogledalu ona a iza nje dvadesetak povijenih glava. U prvoj klupi Siniša, druga klupa srednji red Jovan a nekoliko redova iza njih Momčilo. Sede dečaci sa sveskama i olovkama u rukama. Pišu svoj prvi sastav iz srpskog jezika.
Učiteljica seda za svoj sto a u ogledalu ostaje dvadesetak povijenih glava i među njima tri povijena dečaka koja su se jutros vozila liftom sa svojim mamama. U rukama im olovke, ispod olovaka sveske, u sveskama naslov sastava a dva reda ispod, sitnim, krivudavim slovima tri malene ruke pišu početak svog prvog sastava – “Mama…”
Izvor: Detinjarije.com
