Biti roditelj odraslog deteta svakako je drugačije od podizanja mališana, školskog deteta ili čak tinejdžera. Ono što im je bilo potrebno pre pet, 10 ili 20 godina nije ono što im je danas potrebno.
Ako vaš odnos sa odraslom decom nije onakav kakav želite, ne očajavajte. Pitali smo terapeute koji se bave porodičnim problemima da podele najvažnije stvari koje roditelji mogu da urade kako bi stvorili srećniji, zdraviji odnos sa svojom odraslom decom. Evo šta smo saznali:
Prestanite da dajete savete koje vam nisu tražili
Kada vam odraslo dete dođe sa problemom u vezi karijere, odnosa ili sopstvene dece, lako je pretpostaviti da traže vaše pouzdane savete o toj temi. Ali, možda samo traže saosećajnog slušaoca.
Najbolji način da saznate šta im je potrebno je da pitate: „Tražiš li savet ili želiš da se izjadaš?“, kaže Sara Epštajn, bračni i porodični terapeut iz Dalasa.
Odrasla deca „možda ne žele stalne povratne informacije o svojim izborima“, rekla je Epštajn za HuffPost. „Ako roditelji mogu da prihvate da nude savete samo kad isu im traženi, i nauče veštinu pažljivog slušanja, njihov odnos će se gotovo sigurno popraviti.“
Vinifred Rajli, bračni i porodični terapeut iz Berklija, Kalifornija, kaže da je važno da „ostanete u svojim granicama“ kao roditelj odraslog deteta.
„Prošlo je vreme kada ste mogli uzeti svoju decu za ruku i izvesti ih iz igrališta. Tada je bila naša odgovornost da donosimo sve odluke“, kaže Rajli. „Kada postanu odrasli, treba da budemo manje nametljivi.“
„To ne znači da više ne igramo važnu ulogu u njihovom životu. Samo znači da smo sata više u ulozi osobe od poverenja“, objašnjava Rajli.
„Umesto, ‘Evo šta mislim da trebaš da uradiš’, bolje je reći, ‘Da li želiš da čuješ moje mišljenje o tome?’.
„Kada smo upitani, možemo reći šta mislimo i pitati šta oni misle. Kada nismo, dobra je ideja da se ne mešamo“, kaže Rajli. „Opšta poruka treba da bude poruka ljubavi i poštovanja, čak i ako se ne slažemo u potpunosti sa njihovim odlukama.“
Pokažite svojoj deci da verujete da su sposobni da se nose sa teškim situacijama.
Klinički psiholog Dejvid Narang smatra je da je jedan od ključeva za izgradnju jakog odnosa sa vašom odraslom decom da sebe zamislite kao „oslonac za moćnog odraslog“, umesto kao „spasioca nemoćnog deteta“.
Drugim rečima, trebalo bi da se vodite pretpostavkom da je vaše dete sposobno da se suoči sa teškom situacijom koja je pred njim.
Česta greška među roditeljima odrasle dece je previše uplitanja u borbe kroz koje njihovo dete prolazi, kaže Narang. Možda ste roditelj koji smatra da dete treba da prati vaš savet, ili ste toliko uznemireni zbog situacije da to čini vaše već stresirano dete još više opterećenim.
U ovoj fazi života, vaša vrednost kao roditelja je „u vašoj sposobnosti da izdržite patnju koju vaše dete pokušava da podnese“, objašnjava Narang.
Njegov savet? Dopustite svom detetu da „istrpu svoju patnju“ i pustite ga da dođe do svojih rešenja.
„Kao roditelj, vaše razumevanje patnje vašeg deteta nosi jedinstvenu moć da im pomogne da se osećaju podržanim“, kaže Narang. „Slično tome, vaša svest o unutrašnjoj snazi vašeg deteta ima jedinstven uticaj da im pomogne da tu snagu vide u sebi, posebno s obzirom na sve trenutke kada ste svedočili toj snazi.“
Ovakav pristup će vam pomoći da se približite svom detetu „jer će osećati vašu podršku dok istovremeno doživljava sebe kao kompetentnog odraslog“, objašnjava on.
Prestanite sa igrom „ko je kriv“ i umesto toga se fokusirajte na popravku.
Okrivljivanje sebe, ili deteta za pukotine u vašem odnosu, neće poboljšati stvari između vas dvoje. Umesto što upirete prstom, „pretvorite krivicu u odgovornost da budete bolji u budućnosti“, kaže licencirana savetnica za mentalno zdravlje Trejsi Vadakamčeri.
„Vaše dete zna da ste dali sve od sebe“, kaže ona. „To što iznosi svoje probleme pred vama ne znači da misli da ste loš roditelj.“
„Ako imate potrebu da na nekoga svalite krivicu kao deo rešavanja problema, važno je da prepoznate da je to mehanizam odbrane od osećanja krivice“, rekla je. „A šta ako nemate koga da okrivite? Okrivljivanje je sramoćenje i njime se ne postiže ništa.“
Korisnije je fokusirati se na popravljanje vaše veze: Iskreno se izvinite za svaku povredu koju ste uzrokovali i obećajte da ćete se drugačije ponašati u budućnosti.
I ako već ne radite sa terapeutom, pronalaženje stručnjaka za mentalno zdravlje s kojim možete razgovarati „možda nije loša ideja“, kaže ona.
Preispitajte vaš odnos
Možda mislite da je tišina dobra stvar za roditelja odraslog deteta. Ako vaše odraslo dete nije nedavno iznelo bilo kakve probleme, možda smatrate da su stvari između vas u redu? Ili možda osećate da odnos nije na čvrstim osnovama, ali niste sigurni gde su stvari krenule nizbrdo. U svakom slučaju, razgovor o tome kako obe strane vide taj odnos je odličan korak, kaže Epštajn.
„Provera može uključivati pitanja poput: ‘Kako ti se čini naš odnos?’ ‘Uživaš li u našim razgovorima?’ ‘Šta najviše ili najmanje voliš?’ ‘Osećaš li podršku?'“ rekla je ona.
Preispitivanje pokazuje da ste otvoreni za slušanje povratnih informacija i za vođenje potencijalno teških razgovora, i da ste voljni da promenite svoje ponašanje kako biste poboljšali vašu povezanost.
„U nekim porodicama, roditelji određuju kako bi trebalo da izgleda njihov odnos sa odraslom decom i nameću to putem osećaja obaveze. Objasne očekivanja svom detetu, a da nikada ne pitaju dete šta ono želi od odnosa“, napisala je Epštajn u nedavnom blog postu za Psychology Today. „Provera kao ova umesto toga pokazuje želju da upoznate potrebe vašeg odraslog deteta unutar odnosa i da se obavezujete na vezu koja funkcioniše za oboje.“
Izbegavajte da svom odraslom detetu govorite kako bi trebalo da misli ili se oseća. Ako imate problematičan odnos sa svojom odraslom decom i oni vam konačno otvoreno govore o nečemu, „znajte da im je trebalo mnogo vremena da se osećaju dovoljno komforno da to urade“, kaže Vadakamčeri.
„To, kako ćete reagovati će ili potvrditi ili opovrgnuti njihovo uverenje da ne treba ništa da dele sa vama“.
To znači da treba da izbegavate izraze koji umanjuju ili minimizuju njihovo iskustvo, kao što su „To se nije desilo“, „Ne treba da se tako osećaš“ ili „Žao mi je što se osećaš tako“, kaže Vadakamčeri.
„Iako je tačno da pamćenje može biti nepouzdano, čak i ako ste u pravu, reći svom detetu da se ono što su doživeli nije desilo neće samo učiniti da se osećaju kako ih ne čujete ili ne vidite, već ih time učite i da ne veruju svojoj intuiciji i da ne dele sa vama. Prvo saslušajte pre nego što odgovorite.“
I zapamtite da je većina svađa između dve bliske osobe obično o stvarima koje su dublje od same teme razgovora, napominje Vadakamčeri.
„Umesto da se fokusirate na detalje, usmerite se na njihove emocije“, rekla je. „Ako ne znate šta da kažete, ponekad je najbolji odgovor samo biti tu. Ne morate nužno ništa reći. Samo pokažite da slušate.“
Poštujte – i podstičite – granice u odnosu.
Odrasla deca mogu postaviti granice sa svojim roditeljima oko određenih tema, kao što su njihov izgled, finansije ili izbor karijere. Ili granice mogu biti fizičke, poput: „Molim te, pozovi pre nego što svratiš“, kaže Epštajn.
Umesto da vam ovakvi zahtevi smetaju, preporučljivo je da slušate i poštujete te granice, čak i da pohvalite svoje dete što se zalaže za ono što mu je potrebno da bi odnos funkcionisao“, savetuje ona.
Biće vam lakše da to prihvatite ako zbate da je namera granica da pomognu ljudima da se povežu na bolji, zdraviji način. Dakle, vaše dete postavljanjem nekih smernica ne pokušava da vas odbaci – to je način da se u odnos uvede više iskrenosti i poverenja, što će vas, vremenom, približiti jedno drugom.
Izvor: Detinjarije.com
