Bol majke sa odraslom decom je drugačiji.
Nema glasa.
Ne vrišti, ne nameće se.
To je tihi bol, koji steže u grudima i krije se u svakodnevnim gestovima.
Šapatom u molitvi pre spavanja. U toj kafi koja ostaje hladna na stolu. U mislima koje nisu izgovorene, ali koje nikada ne odlaze.
Dolazi kada deca počnu da zaista žive svoj život.
Kada više ne pitaju „mogu li?“,
kada sami biraju,
kada prave greške…
a ti ih gledaš izdaleka,
sa svojim srcem koje želi da trči k njima.
Želeli biste ih ponovo zaštititi,
kao kad su pali i poljubac je bio dovoljan da prestanu da plaču.
Hteo bi da vikneš:
„Stani! Već sam prošao tim putem.
Mogu ti spasiti bol.“
Ali ne možeš.
Zato što su sada odrasli.
Sa sopstvenim putem koji treba da pođu,
sa svojim sopstvenim greškama,
sa sopstvenim lekcijama koje treba naučiti.
I tu je najteži deo:
ostajući po strani.
Ćuti kada želiš da govoriš.
Poverenje kada želite da intervenišete.
Čekanje… kada samo želite da ih čvrsto držite. Ali tu se meri majčina ljubav: u sposobnosti da ostane blizu čak i u tišini. Nastavljajući da se molite svojim srcem, u slanju ljubavi svojim mislima, u verovanju da Bog čuva ono što više ne možete da kontrolišete.
Jer majka nikad ne prestaje da voli. Ona samo uči da voli sa druge udaljenosti. Sa tog diskretnog, strpljivog, beskonačnog mesta… koje samo majka zna.
Preuzeto sa Facebook stranice Moj sareni kutak
