Harvard Graduate School of Education sprovela je prvo nacionalno istraživanje o roditeljstvu i pritisku nad decom da budu uspešna od samog početka školovanja. Studija otkriva da je jedan od najvažnijih elemenata kvalitetnog vaspitanja u vezi sa načinom na koji se roditelji odnose prema deci, a koji može da šteti njihovom samopouzdanju i samopoštovanju.
Najuspešniji roditelji konstruktivno krtikuju decu, ali samo kada je to potrebno, dok neuspešni zapravo uvek imaju zamerku na svoju decu.
Kada je roditelj kritičan (‘Zašto nisi kao tvoj brat?’) ili kada je ljubav uslovna (‘Očekujem ovo i ono do kraja polugodišta!’), dete oseća manjak vrednosti. Ovakve emocije za njega su previše, i najčešće ne zna da se nosi sa njima, što ga čini nesrećnim i napetim.
Deca u ovakvim okolnostima nauče da sakrivaju njihovu narav i ličnost i umesto toga žele da postanu osobe za koje veruju da će njihovi roditelji voleti.
Ovaj psihološki princip dovodi do toga da deca razviju ono što psiholozi nazivaju ‘lažnim ja’. Vrsta alter-ega tj. osoba kojom se služe kao strategijom suočavanja. Na taj način dobijaju ljubav i podršku koji su mu potrebni da prežive. Posledica je da se osećaju posramljeno i nevoljeno.
Vremenom „lažno ja“ može dovesti do toga da izaberu pogrešne prijatelje, partnere ili karijere, jer oni u suštini žive tuđi život.
S druge strane, roditelji koji odgajaju najjaču i najotporniju decu stvaraju okruženje koje im dopušta da greše i da se ne plaše neuspeha.
„Još uvek možete voleti osobu, ali da ne volite njene poteze i radnje. Deca ne povezuju svoju vrednost sa svojim ponašanjem, niti sa ‘dobrim’ ili ‘lošim’.
To ne znači da ne možete imati očekivanja od svog deteta. Samo morate voditi računa o tome kako izražavate brigu. Kada se dete ponaša na način koji nisu u skladu s našim vrednostima ili nadama, ipak treba da pokažemo toplinu čak i dok izražavamo razočaranje.
Deci treba u svakom slučaju pokazati da ih cenimo.
Veliki deo naših života kao roditelja sastoji se od toga da decu teramo da rade stvari koje ne žele, da ih podučavamo lekcijama, pripremamo ih za budući uspeh. Ali kad se naprosto ne družimo s decom, već samo odrađujemo s njima razne zadatke, nešto se izgubi u našem odnosu“, navodi se u istraživanju.
Profesor psihologije na Univeriteta Jork, Gordon Flet, kaže da je važno obratiti pažnju na ‘mikro-vežbe’ s decom. Da li se ljutite kada vam deca uđu u sobu ili ih samo ispitujete o školi – ako je to potvrdno, odnos treba promeniti.
U tu svrhu, psihološkinja Suzan Bauerfeld preporučuje da decu pozdravite barem jednom dnevno, s potpunom radošću. To uključuje fizičku nežnost i razigranost.
Profesor Skot Galovej s NYU-a se slaže. U svojoj knjizi ‘Algebra sreće: Beleške o potrazi za uspehom, ljubavlju i smislom’, on piše o svojoj majci: – Za mene je ljubav bila razlika između nade da neko misli da sam divan i vredan – i spoznaje da netko misli.
Kad ne nađemo vreme za igru, gubimo neke od najkvalitetnijih interakcija koje možemo imati sa svojom decom – u zajedništvu i jednakosti, piše CNBS.
Izvor: Kurir.rs
