Jedan od najosetljivijih koraka u ozbiljnoj reformi obrazovanja jeste učiniti da radno mesto u školi nije doživotno, već da zavisi od lako proverljivih i vidljivih rezultata rada. Rekao je to u intervjuu za “Glas Srpske” direktor Istraživačke stanice “Petnica” Vigor Majić.
Koliko đaci u osnovnim i srednjim školama u Srbiji i regionu dobijaju kvalitetno znanje?
Odavno je u obrazovnim krugovima shvaćeno da znanje nije samo količina činjenica – brojeva, formula, naziva i definicija, već i sam način razmišljanja učenika, sticanje nekih veština kao što su komuniciranje, organizovanje, sistematski pristup rešavanju raznih problema, ali i razvoj stavova prema određenim pitanjima kao što je, na primer, zdravlje, ekološki problemi, društveni procesi, istorijske teme i slično.
U čemu oskudevaju obrazovni sistemi?
Naš školski sistem ne oskudeva u količini činjenica koje se nude mladima, no ovi drugi elementi su zanemareni, a oni čine suštinu funkcionalnog znanja.
Činjenice se lako i brzo zaborave, dok se veštine, stavovi i tehnike mišljenja zadržavaju za ceo život čineći pojedince sposobnim da se suoče sa novim vrstama problema i izazova. Tu je osnovna slabost našeg sistema i tu postoje konstantni otpori promenama, jer je nastavnicima i autorima nastavnih programa i udžbenika neuporedivo lakše da se bave skupom činjenica, ređanjem stručnih reči i formula, nego da objašnjavaju principe i ideje koji stoje iza svake naučne oblasti ili teme. Nažalost, deo otpora potiče i iz univerzitetskih krugova koji imaju veliki uticaj na kreatore programa i na nastavnike i to od ljudi koji, bojim se, i sami imaju veoma površno formalno znanje bez obzira na naučna zvanja i pozicije koje zauzimaju.
Šta bi trebalo da bude najviše unapređeno u obrazovnom sistemu?
Prvi korak je najteži i najbolniji, a to je promena ljudi koji godinama utiču na formulisanje nastavnih programa i udžbenika. Imam utisak da većina njih jednostavno ne razume kako deca razmišljaju, nije im jasno šta bi to deca određenog uzrasta trebalo da znaju iz neke oblasti a šta ne, ne umeju da ključne ideje ili principe objasne jednostavnim jezikom i dobrim primerima.
Kako povećati kvalitet nastave?
Neuporedivo je bolje i jednostavnije prosto prevesti neki dobar i proveren udžbenik fizike, hemije, biologije, matematike iz neke razvijene i ozbiljne zemlje gde se nastavnim programima bave timovi vrhunskih stručnjaka i gde su udžbenici izloženi ozbiljnoj konkurenciji i poštenim stručnim analizama. Ali za to je potrebno imati hrabrosti i čvrsto želeti da se stvari pomaknu. Ja u svojoj kancelariji imam primer udžbenika najvećeg srpskog državnog izdavača udžbenika od pre par godina koji sadrži tako neverovatne gluposti, podatke koji su čista izmišljotina, da je neshvatljivo kako je tako nešto uopšte dospelo do dece. To me stalno podseća da granice gluposti definitivno ne postoje, ali i da je upravo u prosveti okupljeno previše krajnje nesposobnih ljudi koji se verovatno nikako ne bi uspeli zaposliti u bilo kakvoj ozbiljnoj firmi ili instituciji. To je žalosno.
Da li bi učenici iz škola izlazili sa boljim znanjem kada bi nastavnici imali više inicijative?
Svakako. Nastavnici moraju imati više slobode da sami uobličavaju određene nastavne sadržaje. No, da bi u tome uspeli, moraju i znati kako da to urade na najbolji način, ali i biti spremni da snose posledice ako su im efekti rada slabi – recimo, da dobiju otkaz i da na njihovo mesto dođe neko drugi. Zato mislim da je jedan od najosetljivijih koraka u ozbiljnoj reformi obrazovanja učiniti da radno mesto u školi nije doživotno, već da zavisi od lako proverljivih i vidljivih rezultata rada. Moramo uvesti ozbiljnu i živu konkurenciju u školstvo, da bi se vratili pravi motivi u radu nastavnika, a pravi motivi su koliko i kakvog znanja, razumevanja, veština i stavova učenik nosi nakon pohađanja određene faze obrazovanja. Danas dominiraju potpuno suprotni motivi, a to je da se nastavnik ne zameri moćnim roditeljima, da ne “talasa” mnogo u kolektivu, da ne radi preko minimuma propisanih obaveza i da stvara sliku da je sve lepo i bez problema. Državna administracija takođe mora smanjiti ogroman teret najčešće nepotrebnih administrativnih obaveza nastavnika, dati veću samostalnost školama, promeniti pravilnike koji su često suludi i besmisleni, koji sputavaju svaku razumnu inicijativu. Ali, tako se vraćamo na moj odgovor na vaše prethodno pitanje – potrebno je prvo promeniti ljude, dosta njih. Dosta njih sa kojekakvim zvanjima, titulama i partijskim, zemljačkim ili kakvim sve ne zaleđinama, pa tek onda razmišljati o nekoj uspešnoj reformi.
Izvor: B92
