Od tkiva mašte, tkiva sna gradi bajka svoj svet, na prvi pogled slučajan, izmišljen, irealan; zapravo sazdan na samim istinama prvoga reda. Jer, šta je, ako ne istina prvoga reda, poruka bajke da ljubav nadilazi sve nevolje, a u besputici otvaraju se putevi za onoga ko ima hrabrosti da njima krene?

Pomažući detetu da odraste, uđe u ravnotežu sa samim sobom i svetom oko sebe, prevaziđe egzistencijalnu jezu i „strah pred nepoznatim”, većina bajki otkriva koliko čovek može da izdrži, koliko toga da savlada na putu koji je često težak, zamršen, pa i pogibeljan, ali nikada nesavladiv, nikada zatvoren do kraja.

Svet u bajci je jednina u kojoj ravnopravno egzistiraju i kamičak, i zvezda, i mrav, i čovek, a nemoguće je predvideti u kome će se trenutku, u kome dobrome ili zlom času ukrstiti njihovi putevi i sudbine, ko će koga spasti, ko koga pogubiti. Otuda nemušti jezik, jezik bilja, zveri, oblaka, kristala, zvezda i ljudi u bajci imaju jednaki značaj. Otuda priznavanje važnosti svemu postojećem, poštovanje svakog, ma i najbeznačajnijeg stvora. Ne bez razloga: ima kamičak nevidljivi svoj život, a nikada se ne zna spava li u princezi žaba – krastača, ili u krastači – princeza, a u ružnom pačetu – labud.

Bajka daruje detetu (najveće što se živome stvoru, možda, može i dati!) poverenje u samog sebe, zlatne ključeve nade i poruku da nikada ništa nije izgubljeno, niti za sva vremena. Onima koji imaju hrabrosti i vere – otvoriće se brda, u utrobi ribe, sa dna mora, isplivaće skrivena neka tajna, sa neba pašće sreća, ali nikada pre nego onaj, kome je u krilo pala, dobro ne zasuče rukave da je zasluži. Ali sreću ne možeš otresti kao zlatnu jabuku s grane, ma na desetine takvih jabuka na granama bajke bilo. Jabuku moraš zaslužiti, poručuje bajka.

Čuda i istine u bajci i životu ostaju ona ista stara čuda, stare istine, makoliko im mi, inače, menjali nazive i ruho. To je razlog što se bajke stvorene pre nekoliko hiljada godina, čitaju s istim uzbuđenjem kao da su danas napisane. Bajka ozbiljno shvata svet, baš kao što to čini i dete. Za razliku od odraslih, za dete su činioci izmaštanog sveta u bajci samo na prvi pogled pripadnici sveta čuda. Kamen ili zvezda koji govore, kapljica koja se zaljubljuje u cvet, izneverava ga i luta da bi mu se kroz sto godina opet vratila, školjka koja čezne da ode iz svog podmorskog sveta, pa u čežnji rađa biser i nalazi skrivenu svoju suštinu – za dete nisu čudo. Kroz bajku se na jedan simboličan način, pristupačan njegovom shvatanju, u stvari otkriva drevna istina da će u večitom kruženju materije svaki atom jednoga dana postati atom koji oseća, koji misli. Magičnu raskoš svoga jedinstva svet za dete gubi tek kad ono odraste, kad u njemu pukne jaz i njegov unutarnji svet predvoji na svet racionalnog i iracionalnog, svet jave i svet sna.

Bajka u kojoj se raskoš jedinstva sveta u punoj meri ogleda zato nije supstitut: ona je legitimni oblik sveta detinjstva u kome čuda ne prestaju da traju, baš kao što ni bajka ne prestaje da traje, stalno se sa svakim novim detetom i novim piscem iznova rađajući od praistorije do danas.