Autor: Bojana Nešić
I tako smo mi tužili nju, ili ona nas (ne znam tačno) pa smo išli na pravo, pravcato suđenje. Danas su pored nas, sudije i zapisničarke, u sudnici bili i lekari kako bi izvršili veštačenje Noninog zdravstvenog stanja.
Ne želim da pišem o procedurama i besmislenosti celog postupka, u to se ne razumem. Želim da pišem o osećanjima, njih sam ovih godina bolje savladala.
Posle izvršenog pregleda doktori diktiraju sledeće reči u zapisnik:
Govori nerazumljivo… Duševna zaostalost… Mentalna retardacija… Odgovara kratko… Ne razume pitanja… Ne može da rasuđuje… Ne može da zaštiti svoje interese i ostvari svoja prava…
Oni diktiraju, ja mazim Nonu i ljubim joj kosu. Hoću da im kažem da dopišu kako je mirisna i mekana. Kako voli život i ljude, toliko da često ljubi ljude na ulici. Da se smeje najglasnije na svetu… Ništa od toga ne govorim. Gutam suze i opet je ljubim u kosu.
Oni dodaju. Bardet Biedl sindrom. Strabizam. Asigmatizam. Hipotonija. Blago gojazna. Polidaktilija. Sindaktilija…. I još sto reči koje ne razumem.
Ja i dalje sedim i ljubim Noni kosu, a povremeno i obraz, najmekaniji na svetu. Šapućem joj na uvo: „Još malo. Još malo, pa ćemo kući…“ Šapućem njoj, a govorim sebi.
Na kraju potpišem gde su mi pokazali, kažem ‘hvala i doviđenja’, uzimam Noninu ruku i za koji minut smo napolju.
I tek tako, poželim da se toliko smanjim da me niko ne vidi. Da me niko ne pita. Da nikome ne objašnjavam da se rana koja je zarasla, opet malo otvorila.
Prihvatanje traje ceo život.
Tačka.
Izvor: Facebook/Bojana Nešić
