Za mnoge porodice leto je vreme odmora, slobode i predaha od školskih obaveza. Ipak, kod pojedine dece i tinejdžera prelazak iz ustaljenog školskog ritma u opuštenije letnje dane može da izazove osećaj anksioznosti.
Roditelji često traže „magični broj”. Da li je to osam? Deset? Dvanaest? Zanimljivo je da u mnogim zemljama zakon ne određuje minimalni uzrast deteta za ostajanje kod kuće bez nadzora.
Dečji crteži nisu presuda o porodici, već odraz jednog trenutka, jedne emocije ili jednog doživljaja. Kada ih posmatramo sa radoznalošću, bez osuđivanja i brzih zaključaka, oni mogu postati dragocen način da bolje razumemo svoje dete.
U svetu u kojem se detinjstvo sve češće ispunjava obavezama, treninzima, radionicama i različitim aktivnostima, lako zaboravljamo jednu važnu stvar: dete se najviše razvija upravo onda kada se igra slobodno.
Domaći zadaci retko ostaju samo između deteta i sveske. U većini porodica oni brzo postanu porodična aktivnost – uz uzdahe, podsećanja, pregovore i pitanje koje se stalno vraća: da li pomažem svom detetu ili mu zapravo odmažem?
Noćna buđenja, plač i odbijanje da spava samo su česta faza u razvoju dece. Nije “problematično ponašanje” – već način na koji dete izražava strah, anksioznost ili umor. Evo šta roditelji treba da znaju i kako im možete pomoći.
Kada dođe drugo dete, roditeljstvo više nije isto. Opustimo se, menjamo prioritete, manje brinemo o sitnicama, a više o suštini. Evo kako se roditeljski stil prirodno transformiše sa svakim narednim detetom.
Iako je činjenica da kada starije dete čuva svoju braću i sestre, to roditeljima omogućuje nešto više slobodnoga vremena, to možda i nije uvek dobro i može dovesti do nekih negativnih posledica.
U svakom detetu postoji veliki kreativni potencijal, ali na njemu treba stalno raditi kako se on ne bi potisnuo. Igrice za decu su najbolji način za to.
Neophodne su za pacijente zaražene korona virusom, ali i za sve ostale u njihovoj blizini (na primer, one koji brinu o takvim pacijentima) a naročito za zdravstvene radnike.
