Koliko je dokazana povezanost šećera i hiperaktivnosti

Upozorenje koje se prenosi već generacijama: dajte detetu previše slatkiša i ono će skakati i po zidovima. Ali da li postoji naučni dokaz da nas šećer tera da preteramo? Još ne, kaže Amanda Ejveri, vanredna profesorka ishrane i dijetetike na Univerzitetu u Notingemu.

Profesorka Ejveri kaže da postoje teorije koje povezuju šećer sa promenama u ponašanju. Jedna proizlazi iz toga kako šećer aktivira sistem nagrađivanja tela, pokrećući nalet dopamina – neurotransmitera „dobrog osećaja“.

„Povećanje nivoa dopamina može biti povezano sa promenama u ponašanju, koje mogu uključivati periode hiperaktivnosti“, kaže Ejverijeva.

Druga teorija se fokusira na to kako konzumiranje velike količine šećera može izazvati skok, a zatim i brzi pad nivoa glukoze u krvi, što je poznato kao reaktivna hipoglikemija. Ovo može izazvati promene u ponašanju, od kojih se neke mogu protumačiti kao hiperaktivnost.

Međutim, malo je dokaza koji bi potkrepili ove teorije. Ne samo zato što je hiperaktivnost – van svog kliničkog konteksta kao simptom poremećaja pažnje i hiperaktivnosti (ADHD) – subjektivna: „Ono što jedan roditelj može nazvati hiperaktivnim, drugi može jednostavno videti kao energično.“

Istraživanja su do sada pronašla samo ograničene veze između unosa šećera i hiperaktivnog ponašanja, uglavnom među decom kojoj je već dijagnostikovan ADHD.

Najjače veze se javljaju kod zaslađenih napitaka koji sadrže sedam ili osam kašičica šećera u jednoj porciji, a koji takođe sadrže aditive i kofein, što otežava izolovanje šećera kao krivca.

Neke studije na životinjama – ali ne i na ljudima – pokazale su da su oni koji su se hranili ishranom bogatom šećerom rano u životu imali veću verovatnoću da kasnije pokažu hiperaktivnost.

Dakle, da li nas šećer čini hiperaktivnima? Za sada to nije dokazano. Ipak, kaže profesorka Ejveri, većina nas jede više šećera nego što je zdravo i, kako savetuje, trebalo bi da pokušamo da smanjimo njegov unos.