Doneti dete na svet tek je prvi stepenik u preuzimanju odgovorne uloge roditeljstva. Dati svoj puni doprinos u procesu socijalizacije i razvoja samostalne ličnosti uz puno uvažavanje ličnih osobenosti, ali i moralnih načela – proces je koji traje godinama, i to bez pauza.
Istraživanja pokazuju da deca koja su odrastala tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka nisu postala stabilniji ljudi zato što su imala bolje roditelje ili kvalitetnije obrazovanje, već zato što su mnogo ranije naučila da se nose sa problemima, međusobnim sukobima i dosadom.
Samokontrola se može definisati kao sposobnost da „upravljamo našim jakim osećanjima tako da ih možemo doživeti bez da se osećamo preplavljeno ili da se ponašamo na način koji šteti nama i drugima.“
Vrhunski stručnjak za roditeljstvo Noel Dženis Norton, upozorila je majke da su previše posesivne prema svojim sinovima i da ne dopuštaju muškarcima da budu ono što jesu - jaki i odlučni muškarci, a to sve može biti veoma štetno za vaspitanje dečaka. Sve to je tema njene knjige „Srećniji, mirniji i bolji dečaci“.
Šta bi prosečni zaposleni roditelj radio sa detetom koje beži od kuće, ne ide u školu, pentra se po drveću, ima sopstvenu bandu, krevelji se, daje mački svoje sirupe kad se razboli, tuče se, ne sluša, učenje mu je dosadno, ne voli da ide u crkvu nedeljom, i pažnja mu zasigurno neće trajati toliko dugo koliko zahteva izrada domaćeg?
"Zabranili smo ih u starijim razredima, i zapanjeni smo kako su lako deca to prihvatila. Mislim da su negde zahvalna što smo im postavili granice jer znaju koliko im telefoni oduzimaju pažnju"
