Vaš mališan baš ne želi navući čarape, a vaša je devojčica “čvrsto odlučila” da danas ne ide u školu. Nakon što iscrpite ceo spektar molbi, pretnji i ucena, često ste već na početku radnog dana tako iscrpljeni da se jedva krećete. A naši najdraži i dalje teraju po svom. To je čin otpora koji neki stručnjaci pripisuju nižoj emocionalnoj inteligenciji.
Tačnije, reč je o sklopu sposobnosti (samorazumevanja, samokontrole, samouverenosti, empatije …) koje nisu suprotne nego komplementarne racionalnoj inteligenciji. Stručnjak za osetljivu decu Morin Heali tvrdi da se otpor češće pruža upravo kod emotivno inteligentnije dece i da je on odraz unutrašnjih procesa. Takva deca, tvrdi ona, zapravo slušaju svoju “unutrašnju mudrost” i umesto da se pridruže drugoj deci koja bespogovorno i poslušno ispunjavaju svoje obaveze, oni poručuju da takvo ponašanje “njima nije u redu”.
Treba hrabrosti da se istupi i pokaže kako se osećanja. Slično misli i magistar psihologije i praktičarka teorije igrom Tea Knežević. – Prkosno reagovanje deteta je karakter njegovog otpora. Tako dete pokušava držati određenu dozu kontrole nad situacijom pa onda ne želi da popusti. Inat je izraz detetove frustracije i ono ga koristi kada mu je nešto za šta se bori jako važno.
Odrasla osoba tada može verbalizovati razumevanje deteta tako da mu kaže da zna da mu je to baš jako, jako važno i tek tada, kad se dete smiri, onda mu mirnim ali jasnim i odlučnim glasom treba postaviti granicu.
Opor je uvek odraz potrebe, ističe Heali, da se nešto promeni u uhodanom redu i bez toga ne bi bilo promena ni velikana poput Majke Terezije, ali ona je ipak bila odrasla kad je počela da se menja svet. A prvi korak u pomoći našem inatljivcu treba biti, slažu se stručnjaci, razumevanje. A ono počinje s razgovorom u kojem bi vam dete moglo otkriti šta ga zaista muči i zajedno razmotrite neka moguća rešenja. Najvažnije je, napominje Heali, ne gubiti strpljenje.
