Često su upravo svakodnevne, naizgled male stvari, ono što dete pamti i što kasnije oblikuje njegovo samopouzdanje, osećaj sopstvene vrednosti i način na koji gradi odnose sa drugima.
Roditelji često traže „magični broj”. Da li je to osam? Deset? Dvanaest? Zanimljivo je da u mnogim zemljama zakon ne određuje minimalni uzrast deteta za ostajanje kod kuće bez nadzora.
Doneti dete na svet tek je prvi stepenik u preuzimanju odgovorne uloge roditeljstva. Dati svoj puni doprinos u procesu socijalizacije i razvoja samostalne ličnosti uz puno uvažavanje ličnih osobenosti, ali i moralnih načela – proces je koji traje godinama, i to bez pauza.
Istraživanja pokazuju da deca koja su odrastala tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka nisu postala stabilniji ljudi zato što su imala bolje roditelje ili kvalitetnije obrazovanje, već zato što su mnogo ranije naučila da se nose sa problemima, međusobnim sukobima i dosadom.
Nalaženje sreće je životna misija, i to ne uvek uspešna. Zaista nemam snage da je tražim za četvoro. Tako da će moja deca morati da urade ono što smo i ja i svi drugi morali da radimo, i traže je sama.
Nije uzalud Duško Radović rekao da deca ne treba da imaju svoju sobu, jer se onda otuđe od roditelja. I da se najviše mrzi u velikim i lepo opremljenim stanovima.
Mi roditelji često mislimo da, čim je dete u stanju da samo pročita knjigu, treba da prestanemo da mu čitamo. Zamišljamo da će automatski razviti doživotnu naviku čitanja. Ništa nije dalje od istine!
Škola je, prema rečima pedagoga i profesora Visoke strukovne škole za vaspitače u Vršcu, dr Gorana Vilotijevića, jedan okoštao sistem koji se veoma sporo menja. Vaspitna uloga škole je nestala, a programi su, kako kaže, uglavnom zastareli.
Повод за разговор са Виолетом Јовић био је недавни излазак из штампе њене књиге „Како сам постао псето”, коју је објавила Издавачка кућа Пчелица.Сазнајте зашто је ова неуморна Нишлијка занимљив и инсипиративан саговорник.
