Nije moj posao da usrećujem svoju decu

Nalaženje sreće je životna misija, i to ne uvek uspešna. Zaista nemam snage da je tražim za četvoro. Tako da će moja deca morati da urade ono što smo i ja i svi drugi morali da radimo, i traže je sama.

Piše: Lisa Endlič Hefernen

Biti roditelj zaista je težak posao. Mnogi kažu i najteži. Ipak, ja sam učinila roditeljstvo daleko težim nego što je to bilo potrebno, time što sam preuzela na sebe poslove koji nisu bili moji. Moj posao je da volim decu i brinem o njima, da učinim da se osećaju bezbedno i da umeju da sebi krče put kroz život. Moj posao je da na sinove prenesem sistem vrednosti koji imamo njihov otac i ja, koliko god ispravan ili pogrešan on bio. Moj posao je da u svet pošaljem vaspitane, dobre i odgovorne ljude.

Ovo je samo po sebi veliki zadatak, ne računajući sve one druge izazove koji se postavljaju pred roditelje. Izazove koje, iskreno, ne znam da li ću uspeti da ostvarim.

„Moj posao je da na sinove prenesem sistem vrednosti koji imamo njihov otac i ja, koliko god on ispravan ili pogrešan bio. Moj posao je da u svet pošaljem vaspitane, dobre i odgovorne ljude.“

Nije moj zadatak da pronađem šta je “strast” moga deteta. Strast je po svojoj prirodi duboko lična i individualistička stvar. Ne može je prosto jedna osoba otkriti umesto nekog drugog. Ukoliko je moja deca žele, moraće sami da je pronađu. Nema svako neku strast, a ideja da je svako ima je izmišljotina srednje klase sa kraja 20. veka. Verujte, mnogo ljudi je živelo i umrlo i imali su divne živote iako nisu otkrili svoju “strast”. Ni ja je nemam i iskreno, sasvim mi je OK.

Nije moj posao ni da razvijam samopouzdanje kod svoje dece, već da im omogućim da nauče kako da ga sami steknu. Samopouzdanje stičemo kada sebi postavljamo izazovne ciljeve i zatim ih ostvarujemo. Naravno, priznanje drugih je dobrodošlo, ali samo onda kada znamo da je zasluženo (što deca zapanjujuće rano nauče da razlikuju). Mogu ja decu da ohrabrujem da sebi zacrtaju ciljeve i da ih se pridržavaju, ali ne mogu da im ulijem samopouzdanje – njega moraju sami da steknu.

„Nije moj posao ni da razvijam samopouzdanje kod svoje dece, već da im omogućim da nauče kako da ga sami steknu.“

Moj posao nije ni da budem njihovo drušvo. Volim da budem sa svojom decom, a budući da su postali adolescenti, mislim da volim da sam s njima, mnogo više nego što oni vole da su sa mnom. Dok su bili mali, zahtevali su moju pažnju i grizla me je savest kad nisam mogla s njima da se igram ili da im pravim društvo. Mislila sam da je do moja dužnost. Deci su roditelji potrebni radi ljubavi, utehe i saveta… “društvo za igru na zahtev” prosto ne spada u opis posla. Korisno je podsetiti se da su najsrećniji oni ljudi koji su zadovoljni kada su sami sebi društvo.

Nije moj posao da usrećujem decu. Kada bih otkrila recept za sreću, prilično sam sigurna da bih ga prodala i tako finansirala njihovo školovanje. Moja ideja sreće nije nepromenljiva i razvijala se tokom vremena. Znam da, kad dobiješ ono što misliš da želiš, ne moraš postati srećan. Znam da novac kupuje mir, osećaj sigurnosti i slobode od određenih teškoća, ali da ne može da usreći. Znam da prava sreća znači gledanje na svet kroz sopstvena sočiva, a ne ona koja vam nameće neko drugi, pa čak ni vaši roditelji. A kao majka troje dece znam da je sreća toliko različita stvar za svako dete da čak i kad bih imala moć da je darujem, sve svoje vreme trošila bih na njeno prilagođavanje svakom detetu ponaosob. Nalaženje sreće je životna misija, i to ne uvek uspešna. Zaista nisam snage da je tražim za četvoro. Tako da će moja deca morati da urade ono što smo i ja i svi drugi morali da radimo, i traže je sama.

„Znam da je sreća toliko različita stvar za svako dete da čak i kad bih imala moć da je darujem, sve svoje vreme trošila bih na njeno prilagođavanje svakom detetu ponaosob.“

Moj posao bio je da ih učim kontroli nagona i odloženom zadovoljenju želja. Niko od nas ne može uvek dobiti šta želi. Rolingstounsi su me tome naučili, i moj posao je da to prenesem svojoj deci.

Moj posao je da sinovima omogućim veze koji će im trajati čitav život, ljude na koje se mogu osloniti u nevolji. Tome porodica i bliski prijatelji služe. Ali, još je mnogo važnije, da ih naučim da oni uvek treba da budu tu, za one koje vole.

Moj posao je da ih naučim da razlikuju dobro do lošeg, u svetu koji im može slati suprotne poruke.

Moj posao je da se postaram da se otisnu u svet što lepše vaspitani i bolje pripremljeni.

Moj posao je da ih učinim prilagodljivim i neopterećenim prošlošću, spremnim za svet koji još nisu videli.

Moj posao je da ih naučim da je ponekad, mada retko – izlaz u odustajanju. Ne učimo se istrajnosti radeći ono što volimo, već radeći ono što ne volimo.

„Deci su roditelji potrebni radi ljubavi, utehe i saveta… “društvo za igru na zahtev” prosto ne spada u opis posla.“

Roditeljstvo od nas zahteva sve fizičke, intelektualne i emocionalne resurse koje posedujemo. Ono je dugačak i složen proces, a ja sam uspela da ga učinim mnogo težim nego što bi trebalo da bude. Kao roditelji, uviđamo da je našim roditeljima bilo mnogo lakše, da je život tada bio jednostavniji i da su oni roditeljstvo doživeli kao daleko manji izazov. Mislimo da je to zato, što su bila lakša vremena, koja su od roditelja zahtevala manje. Međutim, možda je obrnuto. Možda su naši roditelji bolje znali koliko mogu da postignu. Možda su znali šta je njihov posao, a šta je posao nas, dece.

(Izvor: Huffington Post)

Prevela: Jovana Papan