Često su upravo svakodnevne, naizgled male stvari, ono što dete pamti i što kasnije oblikuje njegovo samopouzdanje, osećaj sopstvene vrednosti i način na koji gradi odnose sa drugima.
Roditelji često traže „magični broj”. Da li je to osam? Deset? Dvanaest? Zanimljivo je da u mnogim zemljama zakon ne određuje minimalni uzrast deteta za ostajanje kod kuće bez nadzora.
Doneti dete na svet tek je prvi stepenik u preuzimanju odgovorne uloge roditeljstva. Dati svoj puni doprinos u procesu socijalizacije i razvoja samostalne ličnosti uz puno uvažavanje ličnih osobenosti, ali i moralnih načela – proces je koji traje godinama, i to bez pauza.
Istraživanja pokazuju da deca koja su odrastala tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka nisu postala stabilniji ljudi zato što su imala bolje roditelje ili kvalitetnije obrazovanje, već zato što su mnogo ranije naučila da se nose sa problemima, međusobnim sukobima i dosadom.
Ako nam je stalo do naše dece i budućih generacija, moramo preokrenuti užasan trend kome smo svedoci poslednjih pola veka. Moramo detinjstvo vratiti deci.
U sred mog veoma rastrojenog života, započela sam jedan nov običaj koje se radikalno razlikovao od načina na koji sam se do tada ponašala. Postala sam osoba koja viče. To nije bilo često, ali je bilo ekstremno – kao prenaduvani balon koji iznenada pukne i svi u okruženju se zato strahovito trgnu.
Na njenom kauču ređali su se 20/30-godišnjaci koji su patili od depresije i anksioznosti a njihove mame i tate kao da su sa svim tim imali vrlo malo veze. Štaviše, svi oni su pričali o tome koliko “obožavaju” svoje roditelje.
Zašto, na primer, tokom stotina sati koje sam provela na igralištima u Francuskoj, nikada nisam videla dete (osim mog) koje je imalo ispade besa? Zašto moji francuski prijatelji nisu nikada morali da prekidaju telefonski razgovor zato što je njihovo dete nešto uništavalo? Zašto njihove dnevne sobe nisu bile okupirane šatorima i kuhinjama-igračkama, kao što su naše bile?
Uvrede imaju jednu zajedničku osobinu – hrane se našom reakcijom. Čim odgovorimo, one dobijaju prostor, glas i moć. Ali šta se dešava kada im to uskratimo? Kada ne žurimo da se branimo, da objašnjavamo, da uzvratimo istom merom?
Epiduralna anestezija je nakon dugog očekivanja postala besplatna u Srbiji. Prema Istinomerovim informacijama, ova usluga se od prvog januara 2016. godine zaista ne naplaćuje, ali je i dalje ne mogu dobiti sve porodilje.
