Kada se govori o dečijem sportu, najčešće se priča o rezultatima, medaljama, pobedama i talentu. Međutim, suština sporta u dečijem uzrastu nalazi se na drugom mestu.
Piše: Filip Gacić
“Neka deca ne biraju sport prema tome šta drugi očekuju od njih, već prema tome gde se osećaju slobodno, prihvaćeno i radosno. Jer igra ne pita ko si, koliko si brz, da li si dečak ili devojčica i hoćeš li jednog dana osvojiti medalju. Ona samo želi da se igra.”
Mnogo važnije od samog broja bodova na završnom ispitu jeste da učenici razviju navike koje će im pomoći u daljem školovanju – sposobnost da čitaju sa razumevanjem, kritički razmišljaju i samostalno usvajaju nova znanja - naglašava profesorka Jovana Reba
Doneti dete na svet tek je prvi stepenik u preuzimanju odgovorne uloge roditeljstva. Dati svoj puni doprinos u procesu socijalizacije i razvoja samostalne ličnosti uz puno uvažavanje ličnih osobenosti, ali i moralnih načela – proces je koji traje godinama, i to bez pauza.
Još ne znaju da plivaju i da se okupaju sami, ali imaju dres sa prezimenom i uče engleski. Čast izuzecima, koji teško opstaju na pijaci trenerskih i roditeljskih ambicija.
Obično su u pitanju zaboravljene igre – kao što su skakanje, rotacija, a kasnije klikeri, lastiš, žmurke, itd. Upravo te aktivnosti podstiču stvaranje sinapsi
Zašto roditelji sve to čine? Najjednostavnije rečeno iz osećanja krivice. Oni su na samom početku preuzeli na sebe odgovornost za osećanja svoje dece. A
Narcisoidna majka sebično voli da poseduje produžetak nje same jer je time ispunila društvenu ulogu - da postane majka. Dete je za nju nešto poput ostvarenja sopstvenog društvenog statusa.
