Narcisoidna majka sebično voli da poseduje produžetak nje same jer je time ispunila društvenu ulogu – da postane majka. Dete je za nju nešto poput ostvarenja sopstvenog društvenog statusa.
Piše: Ivana Sinđić, defektolog i psihoterapeut
Kada se dete rodi, očekujemo da će majka adekvatno brinuti o detetu u skladu sa svojim roditeljskim kapacitetom koji u tom momentu počinje da se razvija. Kada se dete rodi, rađa se i roditelj.
Međutim, da li je to baš uvek tako? Da li sve majke postaju barem relativno dobre majke?
Pojam majke je nešto za šta se vezuju: toplina, briga, požrtvovanost, odricanje, bezuslovna ljubav. U našem društvu, pojam majke je skoro pa univerzalno dobar. Nešto poput mita. Istina je, veliki broj majki je dobar ili bar dovoljno dobar. Znate, kada uzmete u obzir da žena nije samo majka nego i ljudsko biće koje je ponekad vedro i raspoloženo a ponekad umorno, tužno, nervozno i u borbi sa ličnim brigama, onda je jasno da se savršena majka ne može biti svakoga dana.
Zato je dovoljno da budete barem dovoljno dobra majka. Odbacite grižu savesti ako ste neki dan viknule na decu usled premora, ukoliko niste baš na najadekvatniji način odgovorili na baš svaku dečju potrebu jer ste bile tužne. Odbacite grižu savesti ukoliko juče niste odvele dete u park jer niste imale snage. Setite se da veći deo vremena ipak jeste posvećene detetu i tu grižu savesti i krivicu ostavite za onda kada ste stvarno krive.
Kada smo krive? Onda kada drugima činimo veliko zlo, kada nedužne povređujemo, kada činimo krivična dela pa nas sudovi za to pravično osude. Dakl,e niste krive ako u svakom momentu niste savršena majka. Većina nas su dovoljno dobre majke.
Narciosidna majka – okrutna majka
Međutim, postoje veoma okrutne majke. Majke za koje potrebe deteta predstavljaju nešto uznemiravajuće , nešto što ih ometa. Majke koje nedovoljno vole svoju decu ili ih uopšte i ne vole. Postoje majke sa kojima je odrastati pravi pakao. To su majke koje pate od narcisoidnog poremećaja ličnosti (ili od nekih drugih poremećaja ličnosti ili ponašanja kojima se danas neću baviti). Da apsurd bude veći, one se ne osećaju krivima za tako nešto. Da, dobro ste pročitali. Ne osećaju se krivima ni najmanje. Narcis nikada ili retko oseća krivicu. Tako je i narcisoidna majka ne oseća ili je oseća jako retko za sve ono loše što čini svom detetu kroz odrastanje.
Imala sam mnogo klijenata koji su dolazili kao već odrasli ljudi. Odrastali su sa narcisoidnim majkama. Ono što su u sebi nosili je uglavnom jedan veliki osećaj nedovoljnosti, nesposobnosti, krivice. Osećaj da nisu ni za šta dovoljno dobri. Osećaj da su krivi što su uopšte rođeni. Osećaj da su jednostavno nedovoljno dobri.
To svakako nije bilo istina ali za njih je to bila jedina istina, jer je to bilo od malih nogu usađivano u njihovu sliku o sebi. Naravno da, kada vam narcisoidna majka od malena govori ili ponašanjem pokazuje da ste joj teret, da ste glupi, ludi, nesposobni i… spisak je dug, nema vam druge nego da od bogolikog roditelja (kako ih mala deca doživljavaju), prihvatate ove činjenice o sebi.
Tek u adolescenciji postajete sposobni da preispitujete ova shvatanja o sebi i najčešće ljudi nakon ovakvog odrastanja nisu uvek u stanju da odgovore sebi na pitanje, da li ja ipak vredim ili je mama bila u pravu? Ostaju zbunjeni u toj nedoumici “valjam li ili ne “ i u odraslom dobu. U psihoterapijskom procesu sa njima uglavnom radim na tome da uvide svoje dobre osobine, da zavole sebe ponovo, da oni nisu loši ljudi nego je majčino roditeljstvo bilo loše. Izgrađujemo korak po korak, nikad dovoljno izgrađeno samopoštovanje i samopouzdanje.
Narcisoidna majka – priča iz prakse
Daću samo jedan primer odrastanja sa majkom narcisom. S.B je dala pristanak da objavim njenu priču. Ovo je njena priča:
„Sećam se svog detinjstva jasnije od neke četvrte godine. Znam da je mama bila nervozna u većini slučajeva kada bih joj nešto tražila. Na primer, kada bih je pitala kada će mi kupiti one lepe, crvene jabuke odgovorila bi mi sa „Nikad, a možda ni tad“. Znate, ja sam je volela ali sam primećivala da su joj moje potrebe napor. Da sam joj ja napor jer pretežno želi da se bavi sobom. Kada bi morala da radi sa mnom domaće zadatke, osetila sam koliko je besna što mora da mi pomaže da učim da čitam i pišem.Ukoliko bih je dozivala kada imam temperaturu ona bi mi govorila da sam folirant. Nisam se folirala nego je njoj bilo teško što mora da me neguje ili vodi po lekarima.
Pred gostima, često bi me kao malu udarila preko usta ako govorim, jer sam ometala njeno druženje sa tim gostima.To se dešavalo i kada ručamo sa gostima pa sam razvila, kako vi Ivana kažete, fobiju od jedenja pred drugima i strah od javnog nastupa. Hvala vam što ste mi to osvestili. Uglavnom, od malena osetila sam da nešto nije u redu, da ja treba da smanjim ili ugušim svoje potrebe za negom i brigom, ali ja sam mislila da tako treba i da su mame takve. Osetila sam se krivom jer imam potrebe i jer postojim.
Onda, kako sam ulazila u pubertet jako me je kontrolisala. Prisluškivala je moje razgovore sa prijateljicama ispred vrata moje sobe iako ja nisam vodila nikakav neprimeren razgovor. Mrzela je svaku moju prijateljicu, a ja sam se trudila da steknem društvo. Ukoliko bih i pozvala drugarice u kuću ona bi im govorila jako ružne reči, tako da su odustajale od toga da uopšte dolaze kod mene. Niko nije smeo da dolazi osim njenih prijatelja. Dakle, izolovala me je od drugih, a ja ni tad toga nisam bila svesna.
Ogovarala me je po komšiluku kao da sam poslednji ološ, a sebe je uvek u javnosti predstavljala kao predivnu mamu. Recimo u školi ili pred familijom, pred njenim i očevim prijateljima. Zbog toga, kada bih pokušala nekom od rodbine i da se požalim oni mi nisu verovali jer je mama imala tu fasadu za spoljni svet. Fasadu brižne majke. Ukoliko bi mi neko i poverovao, ne bi smeo ništa da uradi jer ipak ona je majka i to se poštuje.
Redovno bi mi govorila da nisam za ništa, da sam ružna, nesposobna, teška i loša. Kada sam počela da imam momke, negde oko sedamnaeste, govorila bi mi da sam kurva. Kurvom me je nazivala i kada izađem u studentskim danima pa dođem kasno. Kao što ste mi vi, Ivana, pomogli da razumem, ja sam bila jedna od najboljih studenata. Čak sam i radila povremeno za vreme fakulteta, završila sam ga na vreme, zaposlila se i upisala magistraturu. Dakle, zaslužila sam podršku da izađem za vreme studija i do kasno jer sam ispunjavala sve studentske obaveze, davala ispite na vreme. Nisam ja ološ niti prostitutka kako je ona ipak govorila.
Zbog nje, dva puta sam pokušala suicid. Prvi put jer me je danima ignorisala, a ako bih je nešto pitala vređala bi me konstantno na najgori način. U stvari ona je tad imala probleme u braku sa tatom i smetalo joj je opet moje prisustvo, moje bilo koje pitanje, jer je ona imala svoje potrebe i probleme koji su se vrednovali,a moje potrebe su morale da budu ućutkane. Nije ona reagovala ni kad sam popila tu šaku tableta za smirenje, ne bih li ubila tu bol u sebi. Bol je mogla da umre samo ukoliko nestanem i ja. Tako sam ja to osećala .Vi, Ivana, kažete da sam podsvesno želela i da joj udovoljim. Da nestanem da joj ne bih smetala . Da joj udovoljim – da nestanem, da ne bih imala potrebe kao što mi je ona ponašenjem i zapovedila – da moje potrebe nisu važne i da ne treba da postojim. Tad kada sam popila te tablete, nju je bilo strah da prijavi to nekome. Sećam se kroz maglu toga jer sam bila opijena. Sad razumem da ako bi to prijavila onda bih ja nekome ispričala zašto sam to uradila i ona bi bila u problemu. Njene potrebe i ugled su tada bili važniji od mog života. Zatvorila je vrata sobe, donosila mi vodu povremeno – pa ako preživim – preživela sam.
Danas, na vašem psihoterapijskom kauču, razumem da je dobro što sam preživela i da ja vredim. Moj život vredi. Ja sam ipak vredna i dobra osoba. Ona je danas stara. Ima 70 godina. Ništa se nije promenilo. Još uvek je sebična, egoicentrična, nema empatije i brine samo o sebi. Čak što je starija sve je više ljuta, više vređa i misli samo o tome kako da što duže živi. Nikad, za moje 43 godine nije pokazala trunku kajanja niti uvida u svoje ponašanje. Razumem, nisam ni ja sjajna ali nisam ni najgora osoba na svetu. Ne pomaže mi oko moje dece. Ni prema njima ne pokazuje saosećanje nego ih kritikuje i grdi. Ja od nje više ništa ni ne očekujem. Naučili ste me Ivana, da ne treba da očekujem od nje baš ništa, jer skoro ništa od ljudskosti nije u stanju ni da daje. Od kada ne očekujem, osećam se lakše.“
Narcisoidne majke se sa starošću ne menjaju, najčešće zbog toga što ne smatraju da imaju bilo kakav problem u svom roditeljstvu. Postaju sa godinama još gore prema svojoj deci jer u umu narcisa, drugi su loši a on je dobar i tačka. Drugačija postavka u umu narcisa ne postoji.
Narcisoidna majka – glavne odlike
Iz priče ove divne žene videli smo nekoliko bitnih stavki u ponašanju kojim se odlikuje narcisoidna majka :
- Ne prepoznaju dovoljno dobro dečije potrebe za: bliskošću, negom, pažnjom, podrškom. Kada i prepoznaju da detetu nešto treba to doživljavaju kao obavezu koja preti njihovim potrebama. Zbog toga su im sopstvena deca često teret, a majka narcis je često nervozna i ljuta na dete jer nije spremna da odgovara na dečje potrebe. Potrebe narcisa su uvek važnije od tuđih potreba pa i od potreba deteta.
- Narcisoidna majka kritikuje svoju decu jer u njenim očima niko nije dovoljno dobar osim nje same.To važi za sve osobe u spoljnjem svetu pa tako i za rođeno dete.
- Nemaju dovoljno empatije niti saosećanja ni za koga, pa tako ni za svoju decu.
- Kontrolišu ponašanje svoje dece jer su deca za narcisoidnu mamu poput nekih objekata koji su ništa drugo nego produžetak njih samih. Narcisoidna majka na primer sebično voli da poseduje produžetak nje same jer je time ispunila društvenu ulogu – da postane majka. Dete je za nju nešto poput ostvarenja sopstvenog društvenog statusa.
- U spoljnom svetu, pred familijom, rodbinom i prijateljima, majka narcis brižno održava fasadu idealnog roditelja. Taman posla da majka narcis dozvoli da neko pomisli da je ona loš roditelj. Zapravo ni ona sama to najčešće ne misli za sebe , nego veruje da dete nije dovoljno dobro .
- Narcisoidna majka ne prihvata krivicu niti se ikad izvinjava svojoj deci za bol koju im je nanela. Ona zapravo i ne smatra da je bilo kome nanela bol.
- U umu majke narcisa ona je sjajna a deca ne valjaju. Tako da ih ona po sopstvenom viđenju vređa i kritikuje sa razlogom.
Ukoliko ste i vi odraslo dete narcisoidne majke, znajte da vi niste bili loše dete nego je ona bila jako loš roditelj. Nisu sve majke dobre, to je velika zabluda. Volela bih da se o ovome više priča ali kao da ljudi ne smeju da dotaknu taj pojam majke u negativnom kontekstu. Zbog toga ja ću o tome pričati kada god imam vremena. U vezi sa ovim problemom možete mi se uvek obratiti za pomoć. Volite i cenite sebe i pored svega što ste preživeli sa svojim majkama narcisima.
Izvor: Psihoterapija Sinđić
Da li ste majka – narcisoidni egzibicionista?
Pošto njena deca svetu šalju sliku o njoj samoj, ta deca moraju biti savršena. Ukoliko ne ispune njena očekivanja, sledi razočarenje i bes.
Šta se dešava kad narcisi postanu roditelji?
Stalno lupamo glavu na temu – šta da činimo sa našom narcioidnom decom. Ali, niko ne postavlja pitanje, šta se dešava kada narcisi postanu roditelji?
Pet znakova da vas je odgajila narcisoidna osoba: Evo kako se to odrazilo na vašu ličnost!
Odrastati uz narciosoidnog roditelja ima duboke i dalekosežne posledice po psihu i ponašanje deteta u zrelom dobu.
Kad su mama i tata narcisi: Porodice kao drveće koje je istovremeno i lepo i trulo
Narcistični roditelji nemaju sposobnost da se emocionalno uključe i empatišu sa decom; kritički su i osuđivački nastrojeni.
Roditeljski narcizam: Ako nisi savršeno dete, bezvredan si mi!
Najkreativniji vrtić, najbolje rangirana škola, vrhunski pedijatar, sportski klub, kursevi stranih jezika za bebe, matematičke škole za predškolce, organska hrana, privatni časovi… Iz roditeljske brige pokušavamo da svojoj deci obezbedimo što više, a ipak, kopka nas osećaj da ni to neće biti dovoljno. „Recepti za uspeh“ koje su nam ostavile…
Da li narcisi i psihopate mogu da vole sopstvenu decu?
Takozvano “mračno trojstvo” karakternih osobina – narcisoidnost, makijavelizam i psihopatija – manifestuju se kao preterano samoljublje, manipulativnost i nedostatak empatije, kaže psiholog Perpetua Neo.
Kako da se izborite sa narcisoidnim roditeljima?
Narcisoidni roditelji gledaju kako da imaju koristi od svakog odnosa i zato im postaje važno da omalovažavaju sve oko sebe kako bi u svakoj situaciji mogli biti na samom vrhu.
Šest znakova po kojima se prepoznaju narcisoidni roditelji
Roditelj narcis odgaja decu da se uklope u njegov zamišljeni kalup. Poput arhitekte, koji nacrta plan kuće – u ovom slučaju, deteta – pa je zatim po tom nacrtu zida, piše psiholog Set Mejers.
