“Neka deca ne biraju sport prema tome šta drugi očekuju od njih, već prema tome gde se osećaju slobodno, prihvaćeno i radosno. Jer igra ne pita ko si, koliko si brz, da li si dečak ili devojčica i hoćeš li jednog dana osvojiti medalju. Ona samo želi da se igra.”
Mnogo važnije od samog broja bodova na završnom ispitu jeste da učenici razviju navike koje će im pomoći u daljem školovanju – sposobnost da čitaju sa razumevanjem, kritički razmišljaju i samostalno usvajaju nova znanja - naglašava profesorka Jovana Reba
Doneti dete na svet tek je prvi stepenik u preuzimanju odgovorne uloge roditeljstva. Dati svoj puni doprinos u procesu socijalizacije i razvoja samostalne ličnosti uz puno uvažavanje ličnih osobenosti, ali i moralnih načela – proces je koji traje godinama, i to bez pauza.
Kada disciplina prestaje da bude vaspitna metoda, a postaje nasilje? Na to pitanje odgovara istraživanje koje je uradila prof dr Jovana Škorić, a koje otkriva zabrinjavajuću svakodnevicu mnogih mladih sportista u Srbiji
Stisnimo zube i prepustimo ih svetu do određene granice. Deca moraju biti izložena umerenom nivou frustracije da bi naučila da se sama suočavaju s budućim životnim problemima.
Da bi dete naučilo da govori, važno je da dobro čuje, ali problem je što bebe ne mogu da kažu da imaju problem sa sluhom, tako da ponekad prođe dosta vremena pre nego što roditelji shvate da dete ne čuje dobro.
Iako je tuga normalna i prirodna, i očito najsnažnija od svih emocija, ujedno je i doživljaj koji često najviše zanemaruju i pogrešno shvataju i ožalošćeni i oni oko njih.
